06/12/2023
Nekunoć sam do kasno čitala komentare na jedan tekst o vaspitanju dece, a odnosili su se uglavnom na to kako su deca koja u gostima pipaju stvari i ispitkuju šta je šta - nevaspitana, i kako je to roditeljska sramota.
Dok sam radila sa decom uzrasta 2 do 5 godina, mnogo sam volela kad u ordinaciju uđe dete koje nakon što me pozdravi, napravi krug okolo, razgleda, postavlja mi pitanja, uzima kapice za olovke u obliku životinja koje sam držala na stolu i stavlja na prste započinjući igru i sl. To mi je bio jedan od mogućih pokazatelja da je ovo dete tretirano fer od strane roditelja. S druge strane osećala sam uvek blagu zabrinutost ukoliko bi dete, ne gledajući ni levo ni desno, skrušeno selo na stolicu, skrštenih ruku, ne pomerajući se i čekajući da mu se naloži šta dalje treba da radi. Zašto? Zato što je u prirodi deteta da bude radoznalo, da se interesuje za svet oko sebe, da postavlja pitanja, da ga mnogo toga zanima i da se oseća slobodno da tu svoju radoznalost izrazi bez straha.
S druge strane, dete koje raste uz rigidna ograničenja, koje ne sme slobodno da se kreće prostorom ni u svojoj kući, da istražuje gde šta stoji i čemu služi, koje je preterano kažnjavano zbog svega i svačega, ukratko dete koje je prestrašeno - ponašaće se češće pasivno nastojeći da udovolji roditeljskim očekivanjima, a uglavnom radi izbegavanja kazne ili kupujući time roditeljsku ljubav. Da se odmah ogradim - ovo nisu jedini scenariji, ali jesu među češćima.
Nisu, naravno, ni sva mirna deca prestrašena - postoje i ona koja imaju blaži temperament, koja su po prirodi mirnija i to je skroz u redu, o takvoj deci ovde nije reč. Takođe, u poslednjih nekoliko godina izvestan procenat dece pokazuje gubitak interesovanja za realan svet oko sebe, a zbog preterane izloženosti ekranima recimo. No, to je opet posebna priča.
Ovde takođe ne govorim ni o deci koja imaju smetnje u razvoju (ADHD npr). Ne govorim ni o ljudima koji imaju određene psihološke tegobe, pa su dodatno iziritirani prisustvom dece.
Govorim o jednom prosečnom detetu koje dođe u goste kod jedne prosečne osobe/porodice.
Takođe, ponašanje koje uključuje rovarenje po vašim ladicama, torbama, bacanje vaših ramova sa slikama, čupanje listova cveća, ulaženje u prostorije za koje nemaju dozvolu, gađanje podmetačima za čaše i sl. - jesu ponašanja koja su itekako svojstvena deci, ali kao takva zahtevaju intervenciju.
Ovde govorim o ponašanju deteta koje npr priđe statui slona koju ste kupili na letovanju i pita vas odakle je taj slon, gde ste ga kupili i da li sme da ga uzme. Detetu koje uzme u ruku ram sa slikom vas i vašeg kućnog ljubimca i kaže vam kako vam je sladak kuca i pita kako se zove.
Detetu koje slobodno koristi igračke u vašoj kući ukoliko ih imate. Detetu koje menja raspored magnetića na vašem frizideru, po nekoj svojoj logici. Detetu koje uzme te podmetače za čaše i napravi krov i kućicu na vašem podu/stolu. Deci koja priđu i pomirišu vaše cveće u hodniku, pipnu list da osete teksturu. Uzmu knjigu sa vaše police i prelistaju je. Da li vam ovo zaista smeta i mislite li da dete ima problem, da je nevaspitano? Onda deca jednostavno nisu društvo za vas. Trebalo bi da ste zabrinutiji ako se dete ponaša poput te vaše biljke iz hodnika. Verujte mi.
