16/11/2025
Nesto razmisljam o odrednici "dobar covek", i zakljucujem da mi nikada nije bila u potpunosti jasna, niti uhvatljiva.
Jung je govorio da je vaznije biti celovit, nego dobar. Zasto?
Pa, zasto sto covek ima na raspolaganju razlicite mehanizme odbrane, koji mu omogucavaju da sebe uvek dozivljava kao onog koji je dobar. Sto je Senka vise u nesvesnom, to je lakse videti sebe kao dobrog, i opravdati lose postupke.
Sa druge strane, pitam se kako mi to sagledavamo coveka, jel mu sudimo prema najgorem ili najboljem postupku u zivotu? Sta je sa kontekstom?
Sve vise smatram da je vazan proces, i da je on izvan bilo kakve kategorije. Da je bitno da sto vise osvescujemo sopstvenu Senku( uz pomoc drugog, strucnog lica, introspekcijom, itd.), i da ulazemo trud da je sto je vise moguce integrisemo, cime svakako postajemo bolji. Da ucimo iz gresaka, da budemo zahvalni, da preuzimamo odgovornost, da repariramo, da se kada treba izvinemo, ali i da oprastamo sebi, za periode kada zaista nismo umeli i znali bolje.
Samobicevanjem, nazalost ne postajemo bolji. Postajemo samocentrirani, posezuci za magijskim resenjima.
Frojd je govorio da smo ne samo gori nego sto mislim, vec i bolji.
Zasto bi bilo korisno da se okrenemo procesu i da ulazemo trud, da postajemo bolji, a ne da zivimo nekavu iluziju "dobrog coveka".
