18/07/2025
Maloprije sam, po ko zna koji put, pročitala jednu divnu priču pacijentkinje našeg centra koja mi je kao mnogo, mnogo drugih, prirasla za srce. Prošlo je skoro 10 godina ali svaki put sam "raštimana" kad je pročitam. Divan primjer kako se nikada, nikada ne treba predati. Pročitajte "Njihovu priču"...
Kako vreme leti... Prošlo je četiri godine od onog leta kada smo doneli odluku. Baš u ovo vreme. Mesecima pre smo ćutali, nismo spominjali dobijenu dijagnozu koja je u prevodu značila da skoro ne postoje šanse da ćemo imati naše dete.
Zajedno smo od mojih srednjoškolskih dana. Zajedno odrasli, stvorili sopstveni svet. Uživali, putovali, završavali fakultete, stvarali materijalno i nematerijalno. Toliko je ljubavi bilo medju nama koju smo želeli da prenesemo i na naše zajedničko dete. Ali, redjao se neuspeh za neuspehom sve dok nismo zaćutali, iscrpljeni, poraženi...
Radila sam sa decom bez roditelja, srce sam ostavljala na poslu, plakala kada dolazim sa posla što dolazim u dom bez dece, dom u kome možda nikada neće biti dece. Svi oko nas su postajali roditelji, prenosili su svoju radost roditeljstva i na nas, ali je i dalje tamo duboko u duši, gde niko ne vidi, tištala ona strašna tuga, i rasla...
Ne znam odakle smo iscrpeli snagu da ponovo progovorimo, kao da ponovo otvaramo najbolniju ranu...
Jedan e mail, zatim odmah dobijam poziv. Ispunila me je nada, radost, slatko iščekivanje prvih konsultacija. Krećemo na put. Negde daleko, gde još ima nade, bar su nam tako rekli doktori u koje imamo veliko poverenje.
Preko Madjarske i Austrije stižemo u Češku, u grad České Budějovice. Uživamo u putu, u kasnom letu, nestvarno lepim predelima, prirodi...
Razgovaramo sa koordinatorkom Ljiljanom i doktorom Mayerom. Dogoravamo se, kupujemo terapiju, zakazujemo sledeći susret. Sve ide tako brzo. U medjuvremenu, idem na posao, sama sebi bockam terapiju u stomak. Sigurni u uspeh, spremni na neuspeh, srećni, mirni...
Opet idemo na put. Rana jesen, priroda u svim mogućim bojama, opet uživamo u putu, vozimo se, razgledamo gradove, puni pozitivne energije...
Još mi je pred očima slika Dr. Mayera kako mi prilazi dok sam još ošamućena od anestezije nakon punkcije jajnika i uz veliki osmeh prstima mi pokazuje broj šest! Šest mojih jajnih ćelija! Samo da prežive, samo da neki embrion uspe. Uspela su dva! Oba će mi vratiti! Izmedju nas dvoje radost, ljubav, toplina. Delimo radost i sa našim doktorom i sa Ljiljom, dobijamo toliko iskrene podrške da smo skoro sigurni u uspeh. Šetamo se Českim Budejovicama, odlazimo u Česky Krumlov. Uživamo u razgledanju gradjevina, u bojama Češke u jesen, opijeni, srećni, ponovo zaljubljeni.
Onda odlazimo na transfer, pa polako kući. Onda sledi čekanje. 15 dana neizvesnosti. Pa, beta test. Pa brojka koju i danas pamtim. Pa otkucaji srca malene bebe na ultra zvuku, moj vrisak radosti i suze!
Pre tri godine, baš u ovo doba godine, dobili smo našu bebu! Morala sam da se porodim na carski rez ali sam tražila da budem budna da bih dočekala svoje dete. Gledala sam ga zadivljena, opčinjena... Zar je moguće? Naše dete. Prelepo, savršeno, naše! Konačno!
Imao je godinu i po dana kada smo ponovo progovorili o vantelesnoj. Ovoga p**a bez otvaranja bolnih rana. Oboje želimo bar još jednu bebu. Oboje želimo da našem detetu podarimo brata ili sestru. Svesni smo da mora sve iz početka jer nema ni jednog zaledjenog embriona.
Ponovo kontaktiramo Ljilju. Pitamo da li može sve isto, ponovo. Može! Eto nas ponovo na putu, idemo na sedam dana u Češku. Ovoga p**a sa našim dvogodišnjim sinom. Vodimo ga tamo gde je sve počelo, gde je on bio samo malo zrnce i samo veliki mamin i tatin san. Uživali smo u Češkoj i ovoga p**a nas troje. Išli smo u Prag. Ragledali, šetali se, divili se. To je bilo prošle godine, baš u ovo doba.
Dr. Mayer je ponovo sa nama, poznato lice, koje zrači tolikom toplinom i poverenjem. Krećemo natrag sa nova dva mala zrnceta u mom stomaku.
Ovoga p**a sam na početku trudnoće imala hiperstimulaciju, trpela sam neizdržive bolove, bila jedva pokretna i prikovana za krevet, provela sam punih 15 dana u bolnici, odvojena od mog dvogodišnjeg sina. Ali, ponovo sam zaplakala kada sam čula malo srculence na ultrazvuku. Moja beba! Moje muke nisu uzaludne, ma i nisu tako strašne!
Ponovo carski rez, ponovo sam svesna, ponovo u suzama radosti kada sam ugledala moju bebu!
Imamo dva prelepa, savršena, naša sina, zahvaljujući vama. Uživamo u njihovom odrastanju. Stariji sin je nerazdvojan od mladjeg. Ako se na kratko odvoje prvo pita za svog malog brata. Grli ga, ljubi, nikome ga ne da. Pričamo o njihovom nastanku, o divnim uspomenama koje smo stvorili putovanjima u České Budějovice da bi oni nastali.
A eto, pre samo četiri godine, oni su bili samo veliki san mame i tate. Možda i nije slučajnost što baš u julu pišem ovu priču...
Još jedno veliko hvala na svemu!
Vole vas dva dečaka sa mamom i tatom.
