Kompanor- KOMPjuterska ANaliza ORganizma

11/11/2025

Sviranje muzičkog instrumenta menja tvoj mozak.

Albert Ajnštajn je jednom rekao: „Da nisam fizičar, verovatno bih bio muzičar. Često razmišljam kroz muziku. Moje danonoćne snove živim u muzici.“ Kada bi zapelo u osmišljavanju teorije ili jednačine, ostavljao bi projekat i svirao klavir ili violinu, tvrdeći da mu to pomaže da reši komplikovane probleme.

Mnogi poznati ljudi svirali su neki instrument, ali da li to zaista može da vas učini pametnijim?

Istraživanja pokazuju da sviranje instrumenta poboljšava funkciju mozga i može čak povećati njegov volumen.

Svaki put kada muzičari sviraju, u njihovom mozgu „pucaju vatrometi“. Sviranje angažuje gotovo sve delove mozga odjednom – posebno vizuelni, auditivni i motorički. U stvari, muzika aktivira više delova mozga od bilo čega drugog što poznajemo.

Zamislite kako je meni(ili bilo kom bubnjaru) bilo da „razdvojim“ ruke i noge, pakao. 😂

Različiti delovi mozga obrađuju sve zadatke povezane sa sviranjem instrumenta, a zatim se ti delovi udružuju kako bi ih sve povezali u brze i besprekorno složene sekvence. U poređenju sa slušanjem muzike, sviranje uključuje fine motoričke veštine: poziciju prstiju, ritmičke pokrete i kontrolu daha, angažujući obe hemisfere mozga.

Muzika je matematički jezik, pa je učenje nove pesme poput rešavanja matematičkih jednačina u stranom jeziku – zadatak tipično leve hemisfere. Istovremeno, sviranje stimuliše i desnu, kreativnu hemisferu, koja se povezuje sa izražavanjem, improvizacijom i dinamikom. Kada obe hemisfere rade zajedno, komunikacija između njih se poboljšava, stvaraju se nove neuronske veze i jačaju postojeće – kao trening za ceo mozak.

Istraživanja pokazuju da deca koja sviraju instrument imaju veći IQ od svojih vršnjaka koji ne sviraju. Profesionalni muzičari imaju do 130% više sive mase u auditivnom korteksu i 102% više aktivnosti od ne-muzičara, dok i amateri pokazuju do 32% više moždane aktivnosti.

Sviranje takođe povećava neuroplastičnost, stvaranje novih sinapsi i jačanje postojećih veza, poboljšavajući memoriju, pažnju, koncentraciju, motoričke veštine, jezik i sposobnost multitaskinga. (U prevodu možeš da sviraš i piješ pivo u isto vreme 😂)

10/11/2025

06/11/2025

Empatija se uči, vježba i razvija! 💞

"Pre nekoliko dana, u mom odeljenju petog razreda, predložila sam svojim učenicima jedan jednostavan zadatak.

Rekla sam im:
„Dovršite rečenicu: Volela bih da moja učiteljica zna da...“
Delovalo je kao igra.

Smejali su se, brzo pisali, razmenjivali znatiželjne poglede.
Ali kad sam počela da čitam njihove odgovore, u učionici je zavladao muk koji nikada neću zaboraviti.

Na prvom listu je pisalo:
„Volela bih da moja učiteljica zna da je moj tata u zatvoru i da ga nisam videla godinama.“

Na drugom:
„Volela bih da moja učiteljica zna da ponekad preskočim večeru jer mama radi do kasno, a ja ne znam da upalim šporet.“

Zatim su stigli i drugi listići.
Drugi tajni svetovi.

„Volela bih da moja učiteljica zna da moja sestra spava sa mnom i da ponekad ukvasi krevet. Zato neki kažu da smrdim.“
„Volela bih da moja učiteljica zna da dolazim u školu jer je ovde tišina, kod kuće su uvek svađe i vika.“

„Volela bih da moja učiteljica zna da se pravim da me nije briga kad mi se drugi smeju, ali iznutra se osećam kao da ne postojim.“

„Volela bih da moja učiteljica zna da bih samo jednom volela da prespavam noć a da ne čujem mamu kako plače.“

Kad sam završila sa čitanjem, niko nije izgovorio ni reč.

Neki su zurili u klupu, drugi su rukavom brisali suze.

U toj učionici, nešto se promenilo.

To više nije bilo samo odeljenje: postalo je ogledalo u kojem je svako video, možda prvi put, tuđu bol.

Sakupila sam sve te listove i stavila ih u fioku, kao male komadiće istine koje treba čuvati.

Od tog dana, moji učenici su se promenili.

Počeli su da dele užinu bez da ih iko na to podseti, da razgovaraju nežnije, da se manje grde, da se više gledaju.

Nisam im dala nova pravila.

Dogodilo se samo od sebe.

Kao da su shvatili nešto što se ne može naučiti iz knjiga: da niko zapravo ne zna koje bitke drugi vode.

I te večeri, dok sam se vraćala kući, i ja sam shvatila nešto.

Da je jedan jednostavan zadatak, rođen gotovo slučajno, naučio više od bilo kog časa gramatike.

Da ponekad zaista treba malo:
slušati, pitati, videti.

Jer svako dete, čak i ono koje deluje odsutno, ljutito ili zatvoreno, samo želi da neko, makar jednom, primeti da postoji."

04/11/2025

🤪

03/11/2025

U subotu pjevamo, pridružite nam se. 😀
Prijave su obavezne na broj 062/832-308
Dobrodošli!!!

*Fondacija za razvoj TRANSFORMACIJA realizuje projekat „Pjevajmo radost” koji se implementira u sklopu OCD/NVO programa Općine Novo Sarajevo.

30/10/2025

✨️

Niko mu nije verovao. Govorili su da je poludeo, da su njegove ideje smešne. A ipak, on je znao da se iza tih prljavih ruku krije smrt.

Zvao se Ignac Semelvajs, rođen je u Budimpešti 1818. godine, i radio je kao lekar u jednoj bečkoj bolnici sredinom devetnaestog veka.

Svaki dan gledao je isti užas. Žene koje su u bolnicu ulazile zdrave da bi se porodile, a umirale su nekoliko sati kasnije od babinje groznice. Tajanstvene infekcije koja je pogađala svaku treću porodilju.

Semelvajs je posmatrao, upoređivao, brojao. Otkrio je da su žene koje su lečili lekari umirale mnogo češće od onih kojima su pomagale babice.

Zašto?

Zato što su lekari, pre nego što bi pomogli porodiljama, vršili obdukcije, a zatim, ne perući ruke, dodirivali živa tela.

Shvatio je da bolest nije božja kazna, već nevidljiva kontaminacija koju prenose ruke. Zato je naredio svima da se peru rastvorom hlorovog kreča pre nego što dotaknu pacijentkinje.

Smrtnost je naglo opala.

Za samo nekoliko nedelja, babinja groznica gotovo da je nestala. Pronašao je ključ života. Ali medicina njegovog vremena nije bila spremna. Kolege su mu se podsmevale, izolovale ga, nazivale fanatikom.

Kako bi nauka mogla da prihvati da su uzrok smrti bile greške samih lekara?

Slomljen odbijanjem, Semelvajs je završio u ludnici, gde je umro sa 47 godina, zaboravljen i ponižen.

Tek decenijama kasnije, otkriće bakterija potvrdilo je ispravnost njegovih zaključaka. Danas svaka operaciona sala, svaki bolnički hodnik, svaki hirurg koji pere ruke pre nego što spase život, u tom gestu nosi njegovo nasleđe.

Ignac Semelvajs nije tražio slavu. Želeo je samo da majke prestanu da umiru. A da bi to postigao, platio je sopstvenim životom.

Jer ponekad istini nisu potrebni sofisticirani instrumenti, već samo čiste ruke i savest koja ne odustaje.

Zastanite na trenutak da svi zajedno pozdravimo ovog čoveka. 🙏🥲💔👏

26/10/2025

💞

Liječnik koji je izmislio epidemiju da bi spasio ljudske živote: Eugeniusz Łazowski

Tijekom Drugog svjetskog rata, u Njemačkom okupiranoj Poljskoj, živio je mladi liječnik — Eugeniusz Łazowski. Radio je u malom gradiću Rozwadów, nedaleko od Stalowe Wole.
Vidio je progonstva, patnju i strah.
No, nije mogao ostati ravnodušan. Pomaganje Židovima tada je značilo smrtnu kaznu — za njega i njegovu obitelj. Zato je morao djelovati s iznimnim oprezom i domišljatošću.

Jednoga dana njegov prijatelj, dr. Stanisław Matulewicz, došao je do zadivljujućeg otkrića: uspio je izazvati pozitivan rezultat testa na tifus bez stvarne zaraze. Dovoljno je bilo ubrizgati bezopasnu bakteriju Proteus vulgaris OX19, koja je u laboratorijskim analizama davala isti rezultat kao i opasna Rickettsia prowazekii — uzročnik pjegavog tifusa.

Tada je Łazowski dobio genijalnu ideju:
natjerati Nijemce da povjeruju kako je u tom kraju izbila epidemija tifusa.

Počeo je tiho „cijepljenjem” stanovnika — i Poljaka i skrivenih Židova.
Rezultati testova slani u njemačke laboratorije bili su jasni: epidemija!
Uplašeni Nijemci odmah su proglasili karantenu nad tim područjem i držali se podalje, bojeći se zaraze.
Zahvaljujući tome, tisuće ljudi izbjegle su deportaciju i smrt.

Godinama nakon toga, Łazowski je nastavio svoju tajnu misiju.
Jednoga dana stigla je komisija njemačkih liječnika kako bi provjerila situaciju. Poljski su ih liječnici srdačno dočekali, pokazali nekoliko „bolesnika” (dobrovoljaca s drugim bolestima), a inspektori su otišli uvjereni da tifus zaista hara tim područjem.

Tako je ta izvanredna mistifikacija trajala sve do kraja rata.

Nakon rata Łazowski je otkrio istinu: spasio je oko 8 000 ljudi — bez oružja, bez nasilja, samo zahvaljujući inteligenciji, hrabrosti i suosjećanju.
Kasnije je emigrirao u Sjedinjene Američke Države, gdje je predavao medicinu.

Na pitanje smatra li se herojem, skromno je odgovorio:

„Nisam učinio ništa izvanredno.
Učinio sam samo ono što bi trebao učiniti svaki liječnik — spašavati ljudski život.”

Priča o čovječnosti jačoj od straha.

(Nepoznat autor)

22/10/2025

🌸🌸 💔

18/10/2025

“Dakle kada razmišljate o životu, šta je život? Život je pun raznoraznih izazova. Stvari koje moramo da prihvatimo, stvari sa kojima moramo da se suočimo, stvari koje moramo da na neki način obradimo i dalje da živimo sa njima. Prvo smrt. Pa bolest. Raznorazne nesreće.

Razočaranja. Koliko vas je doživelo razočaranje, neka digne ruku? Gubici – ima li ovde nekoga da je izgubio nekog? Da mu je neko umro? Gubici u smislu odbacivanja, da smo odbačeni od strane nekoga, da nas neko, jednog trenutka nas je voleo voleo voleo, i u jednom trenutku – 'e sad te više ne volim'. ‘Otperjaj iz mog života’. Suočavamo se sa nemoći, suočavamo se sa tim da smo nekad usamljeni, a okruženi ljudima. Suočavamo se sa pitanjima slobode i odgovornosti za svoje izbore, suočavamo se sa mnogim stvarima - a u stvari ne možemo da prihvatimo da su stvari takve kakve jesu.

To su sve činjenice realiteta. To ćemo svi doživljavati, ali se postavlja pitanje – ‘kako ja da se odnosim prema tome’? Šta da radim? Da sednem da plačem, da se borim, da budem nasilan? Da se umiljavam, da... šta da radim? Da se napijem, da se nadrogiram? Da postanem član određene partije?

U toj zbunjenosti, moderna potrošačka civilizacija se trudi da zamagli bolnu i neugodnu stranu našeg življenja u svetu. Da je mučno, da je teško, da se mučimo, da ustajemo, da radimo, da spremamo, da kuvamo, da peremo, da peglamo, pa treba zaraditi pare, da treba ispuniti očekivanja, da brineš o deci, da brineš o suprugu, da brineš o supruzi, da brineš o bolesnim roditeljima, da ovo, da ono... to potrošačka civilizacija pokušava da zamagli, da se ne vidi – ‘samo ti kupuj, idi u prodavnicu, ništa ne brini, nađi povoljno, kuponi, sniženja, sniženje ovde, sniženje onde’...

Potrošačka civilizacija takođe glorifikuje neprestano doživljavanje sreće i radosti. ‘Samo budi srećan! Budi radostan! Nemoj razmišljati! Nemoj patiti! Zašto bi patio? Pa sve imaš! Jesi kupio najnovije Vudi viršle?’ ‘Pa jesam’. ‘Pa zašto si onda nesrećan??’

Brojni su načini na koje se ljudi nose sa svojom emocionalnom patnjom, sa depresijom, sa anksioznošću, koji su, čini mi se, sve više sastavni pratilac normalnog ljudskog života. Mnogi svoje bolne i teške emocije razrešavaju odlaskom u kafanu, druženjem s prijateljima, odlaskom u prirodu, na pecanje, na trčanje, u teretanu… Ali nije dovoljno samo ublažiti tešku emociju, već napraviti jednu filozofsku promenu u svom umu, da bi prosto čovek bolje podnosio sopstveni život.

Neophodan je jedan SUSRET sa realitetom i PRIHVATANJE da je život takav kakav jeste, i da niko neće izbeći ni bol, ni patnju, ni gubitak – u tome je suština zaceljenja neuroze. Nakon što napravimo ovaj susret sa datostima života, idemo u susret smislu postavljanjem pitanja – kako postojati na dobar način? Kako svoju egzistenciju izvesti tako da bude kvalitetna, ispunjena, u velikoj meri u skladu sa nekim mojim moralnim načelima i vrednostima? Kao što je rekao čuveni psihijatar i psihoterapeut Irvin Jalom - jedan broj pacijenata ima teškoće i pati zbog susreta sa nepromenjivim činjenicama života koje ne mogu da promene, a ne mogu ni da prihvate.

Sam život nema nikakav smisao po sebi isti za sve ljude. Čovek treba da konstruiše smisao - za sebe u besmislu.

~ Vladan Beara, psiholog i psihoterapeut, “Psihoterapija i potraga za smislom življenja”