23/11/2025
Debela princeza bila je data u brak robu kao kazna od kralja, ali on ju je voleo kao nikog drugog. Sa mukom se penjala uz mermerne stepenice, teška haljina vukla se po podu sale, a svi pogledi bili su uprti u njeno telo. Tišina je bila gotovo sveta — ne iz poštovanja, već iz čistog stida i neprijatnosti. Na dvoru su osmesi bili samo maske. Svi su čekali kraljevu objavu, ali niko, apsolutno niko, nije očekivao ono što će uslediti. Zvala se Izabela — bila je jedina ćerka kralja Aldemira, vladara hladnog i okrutnog kraljevstva, gde je izgled značio više od karaktera. Izabela se rodila drugačija od drugih princeza. Od detinjstva imala je zaobljeno telo, rumene obraze i apetit koji niko nije mogao da obuzda. Dok su druge devojke učile držanje i ples, Izabela se krila u kuhinji, nalazeći utehu u kolačima i slatkom hlebu. Iz godine u godinu rasla je i očev prezir. Sa trinaest godina postala je predmet tihih podsmeha slugu. Sa petnaest — prosci nisu hteli ni da pogledaju njen portret. Sa sedamnaest — kralj je izgubio strpljenje. Za njega, ćerka više nije bila princeza, već teret, sramota. I tako, jednog hladnog dana, pod sivim nebom, sve se promenilo. Sala je bila prepuna. Plemići, vitezovi i izaslanici okupili su se na posebnoj ceremoniji, ne znajući njen cilj. Izabelu su primorali da obuče tesnu, zagušljivu haljinu. Njene ruke su drhtale dok se pela uz stepenice do prestola, gde ju je otac čekao ledenog izraza lica. „Danas,“ — rekao je kralj tvrdo, bez emocija — „moja ćerka će dobiti sudbinu koju zaslužuje.“ Ljudi su razmenjivali poglede. „Prosac,“ — pomislili su. — „Konačno će je udati.“ Ali umesto plemenitog muškarca, u salu su ušla dvojica vojnika, vukući u lancima prljavog čoveka sa izranjavenim licem i bosim nogama. „Rob,“ — šapnuli su prisutni. Izabela se ukočila. Kralj je nastavio: „Pošto moja ćerka odbija da bude dostojna predstavnica ove krune, neka postane žena onome ko je niži od zemlje. Dajem Izabelu ovom čoveku kao kaznu za njenu sramotu, slabost i odvratno postojanje.“ Svet se zavrteo. Oči princeze napuniše se suzama, ali nije zaplakala, nije molila. Samo je spustila glavu, gutajući bol — kao i uvek. Pored nje je stajao rob — niko se nije ni potrudio da pita za njegovo ime. Gledao je u zemlju, kao da želi da nestane. Sala se ispunila šapatima. Neke dame su zadržavale smeh, druge su skretale pogled. A kralj je bio zadovoljan — kao da se napokon rešio problema. Izabelu su odveli u zadnje odaje palate, tamo gde nikada ranije nije bila. Njena nova soba bila je na brzinu preuređeno skladište. Rob je dobio ključ, parče suvog hleba i jedan nalog: „Ne diraj je ako sama to ne želi, ali ostani s njom zauvek.“ Te noći, ležeći na tankom dušeku i slušajući kišu koja je udarala o prozor, Izabela je gledala u plafon. Rob je spavao na podu, umotan u staru plahtu. Vladala je tišina — drugačija tišina. Ne tišina prezira, već tišina čoveka koji ne sudi. Prvi put nije osećala strah. Osećala je nešto čudno — blagu prazninu, kao da je poniženje tog dana otvorilo u njoj novi prostor. Jutro je došlo u magli. Rob, sada njen prisilni saputnik, ustao je pažljivo, trudeći se da ne pravi buku. Ona ga je tiho posmatrala. Godinama je Izabela bila okružena slugama koje su joj se smeškale, a osuđivale je u mislima. Sada je pored nje bio samo on — čovek koga je njen otac smatrao gorim od pasa iz palate......Nastavak priče u komentaru
