06/02/2026
Devojčica od 9 godina zna koliko kalorija ima sok od pomorandže i odbija da ga pije. Tvrdi i da ne voli čokoladu.
Devojčica od 12 godina hoće da stavi pirsing na pupak.
Devojčica od 13 godina nekoliko nedelja je bila na žvaka-dijeti (samo je žvake žvakala), završila je na infuziji a posle na transfuziji.
Devojčica od 14 godina mi objašnjava da ne može da nosi visoke čizme jer joj se leva i desna noga ne dodiruju u tačkama u kojima „treba“ da se dodiruju.
Devojčica od 16 godina je skoro očajna što nema guzu i razmišlja da od para koje dobije za punoletstvo kupi sebi implante.
Gospođetine moje, sve ovo su stvarne devojke, ni jednu jedinu nisam izmislila.
Da, znam. Društvene mreže, algoritmi, filteri, mediji, seksualizacija dečijeg tela… Sve znam.
Ali.
Možda bismo i same mogle da pripazimo. Da pomognemo ne samo svojim ćerkama i sestrama nego i sebi. Da budemo nežne prema sebi i svojim telima.
Jedna stvar je „povesti računa“ o izgledu, a nešto sasvim drugo kriviti svoje telo za sve i svašta. Hroničan nadzor nad svojim telom, stalno proveravanje, kako izgledam, kako sedim, stojim, hodam, kako mi stoji ova majica i ove pantalone, da li sam „u redu“ za pogled spolja… To nije „vođenje računa o izgledu“, to je trajna, iscrpljujuća i samoponižavajuća mentalna aktivnost.
A ćerke gledaju.
Možda bismo mogli da pokušamo da ne komentarišemo veličinu, oblik, težinu ženskih bića, posebno onih iz neposredne blizine i posebno, posebno mladih - sestara, ćerki, sestričina, bratanica, nećaka… Da ne komentarišemo šta jedu, koliko jedu, kako treba da jedu, da bez jasnog konteksta ne pričamo o tome kako su se promenile, izrasle ili božemitiseoprosti „raskrupnjale“… Većina ovih komentara nije zlonamerna mada ima i takvih. Kakve god da su namere, te reči mogu da naprave štetu.
Jer ćerke slušaju.
Možda možemo da pomognemo našim ćerkama. Da ih naučimo da su naša tela način na koji postojimo u ovom svetu – dišemo, hodamo, trčimo, volimo, grlimo se…
Nisu objekti koji treba da se dopadnu drugima.
