08/08/2025
ERŽEBET
Na današnji dan pre 14 godina smo se sakupili u prostoriju Centra za socijalni rad u Sv.Save 26 i osnovali sekciju Društva za borbu protiv raka Sombor u Apatinu.Tada je sa nama bila i Marija Kubik,sitna ,tiha, starija žena obolela od raka dojke.Bila je učesnik mnogih naših kasnijih akcija, često u pratnji supruga Antuna.Prestala je da dolazi među nas kada je procenila da joj kuća i druženje sa Antunom pružaju najbolje spokojstvo i da ne zasmeta drugima svojim sve nesigurnijim hodom.Danas sam doznala da je umrla pre 2 godine.Njen Antun je umro godinu dana posle nje.
Ovo je priča o njoj,o njima,o njihovoj veklikoj privrženosti jedno drugom koja je nadahnjivala i sve nas koji smo ih poznavali.
ERŽEBET
Rođena sam 1934. godine u Odžacima. Otac je bio fi zički
radnik u fabrici, posle rata kurir u opštinskom načelstvu. Teš
ko smo živeli, kao i sve radničke porodice, ali lepo. Poštovali
smo se međusobno. Tata je odlučio da se bavi užarstvom i
napravio je kuću u Kupusini, selu između Sombora i Apatina,
naseljenom mađarskim stanovništvom. Komšija mi je bio moj
sadašnji muž Antun. Sećam se njegove veridbe. Imala sam
šesnaest godina i još uvek se igrala sa lutkama. Jednoj sam
nadenula ime njegove izabranice i istukla je, ljuta što od nje
nikad nije video vatru čardaša u mojim nogama, na igrankama
ispod topole u centru sela.
Završila sam Srednju trgovačku školu u Somboru. Slede
će godine ćemo proslaviti 60 godina od mature. Radujem se
tom susretu. Radila sam u katastru u Apatinu i dugo godina
bila šef Mesne kancelarije u Kupusini. Udala sam se i rodila
dva sina. Muž je mnogo pio. Uzaludne su bile moje molbe i
opomene. Sve sam češće u snovima sretala Antuna, moj de
tinji zanos. Živeo je pored mene, ali se nisam usudila da mu
pošaljem kakav znak. Muž se razboleo od ciroze jetre i umro.
Ja sam se sve vreme brinula o sinovima.
Antun me je potražio u jedno pretoplo avgustovsko veče.
Kada je osetio lepotu i snagu moga vitkog tela, poželeo je da
zauvek ostane sa mnom. I od te 1981. smo stalno zajedno.
Nadoknadila sam sve dane i noći provedene uz pijanog muža,
u ćutnji i hladnoći. Najlepše su bile godine koje smo kao pen
zioneri proveli pčelareći. Nastanili bismo se i mi uz košnice, u
maloj drvenoj prikolici, na kakvoj poljani uz rub šume, pored
67
Dunava. Od sredine marta do novembra meseca bili smo no
madi koji su slušali pesmu vetra u krošnjama drveća i osetili
pravu slobodu o kojoj smo do tada samo maštali. Voleli smo
se i bili srećni. Prali smo se u lavoru vodom iz kakvog bunara
ili iz reke. Uvek hladnom vodom. Muzika pčela nas je zabav
ljala. Delili smo ravnopravno sve poslove. Kada smo kupili
bungalov u vikend-naselju Budžak, živeli smo tamo sve do
prvih snegova. Nikad nismo osetili samoću, imali smo jedno
drugo.
Napravili smo kuću u Apatinu. Moji sinovi su se odselili
u Mađarsku. Ovde nije bilo posla. Boraveći kod mlađeg sina,
1989. godine godine, primetila sam čvorić u desnoj dojci. Od
veo me je kod prijatelja Lacike, hirurga i on me je operisao;
bilo je benigno.
2002. godine sam pala sa stepenica u bungalovu i udarila
levu dojku. Poplavila je i bolela. Lekar je rekao da to nije ništa.
Baš na proslavi mog sedamdesetog rođendana, 2004. godine,
me opet zabolela leva dojka i napipala sam u njoj kvržicu. Moj
ginekolog je rekao da, čim boli, nije maligno. Morala sam opet
kod doktora Lacike u Mađarsku. Uzeo je isečak u bolnici u
Dombovaru i patolog je u njemu video maligne ćelije. Vratila
sam se kući, uradila mamografi ju u privatnoj ambulanti. Doktor
Lacika mi je odstranio dojku u Mađarskoj. Operaciju je platio
moj sin. Negovale su me snahe. Brzo sam se oporavila, došla
mužu i pomoć oko preporučene hemioterapije potražila na On
kologiji u Somboru. Dobro sam sve podnela. Pila sam „nolva
dex“, posle lek „femaru“. Posle pet godina rekli su: „Sada ste
izlečeni“. I ja sam se tako i osećala.
U zubarskoj ordinaciji, 2011. godine, zapela sam za kabl,
pala i slomila k*k. Ležala sam pet nedelja, nogu ni pomeri
ti nisam mogla. Bolovi su bili nesnošljivi. Muž, koji je tada
imao 81 godinu, mi je kuvao, umivao me, vadio lopate ispod
mene. Zahvaljujući svojoj volji i njegovoj brizi oslonila sam
se na noge. Mesecima sam vežbala. Uporno, vredno, satima
svaki dan.
68
Sada vozim bicikl do grada. Juče sam se penjala na lestve
i skidala zavese da ih operem. Polako, svaki dan po jednu. Vo
lim da je sve uredno, tačno, onako kako treba. Praznici su nam
kada nas posete Antunova deca i moja deca, koju smo izrodli
sa našim prvim supružnicima. Srećni smo sa njima, ali nam je
najlepše da u miru i tišini naše kuće slušamo Betovena, oko
pamo ruže, orežemo vinovu lozu, popijemo čašu našeg vina.
Kuvam i jedem sve, ali umereno. Nikad se ne žalim. Još uvek
volim da se lepo obučem, da imam urednu frizuru. Tuširam se
svako jutro gotovo hladnom vodom, to mi pospešuje cirkula
ciju krvi. Nije mi teško da odem u Sombor, da se sretnem sa
ženama iz Društva za borbu protiv raka. Sa Antunom idem na
izlete koje organizuje naše Društvo.
Vozili smo se brodićem po Dunavu, Antun je skinuo svoju
jaknu i ogrnuo me. On je muški, odvažno istrpeo hladan vetar.
Meni je bilo toplo od njegove pažnje. Pomislila sam kako bi
bilo lepo da ovako zajedno, oslonjeni jedno na drugo, uplovi
mo u neki drugi svet kada naš biološki sat zauvek ućuti. Sada
još nije vreme za to jer mi još uvek ulivamo jedno drugom
dovoljno vitalne životne energije.
