15/09/2025
U jednom momentu mog života, javio se UMOR. I PREZASIĆENJE.
nije to bio fizički umor, mada je i njega bilo, već jedan sveopšti psihološki pad kapaciteta za nošenje sa svakodnevnicom, okolnostima, odnosima
To je bilo pre par godina, i na moju sreću u nesreći, dogodilo se za vreme velikog zatvaranja zbog korone.
Nedelje sam provodila sama u stanu. Dok je svet bivao u haosu, ja sam se spontano oporavljala. Zabrana da viđamo ljude, i krećemo se, unosila je postepeno mir u moje telo, svaku ćeliju i mentalni prostor.
RASĆIŠĆAVALO SE...
Unutar mene i spolja. Nije svejedno kad sa trideset tri iznenada shvatiš da si napravila mnogo izbora iz pozicije preživljavanja. Da igraš uloge i dalje iz detinjstva. I ponavljaš odnose koji su deo začaranog kruga.
Najteže žalovanje i postepeno puštanje odnosa, kako sa drugima, tako i sa svojim delovima.
Sećam se dečije kuknjave u sebi što mi se stalno nešto loše dešava...
A onda i preuzimanja odgovornosti da sam baš ja sebe smestila u centar takvih okolnosti i odnosa da se samo prirodno ponavlja moje celokupno detinjstvo, koje je bilo niz trauma.
Odrasla ja je samo izabrala okolnosti iste, da bi opet bila žrtva - života.
Kada sam počela menjati taj samostvoreni scenario, došlo je puno tuge. Morala sam pustiti ono što sam sama birala.
Ispred ogledala nije bilo drugih odgovornih.
Oh, kakva samonametnuta podvala!
Znala sam da je i taj jadac mera protiv ljutnje i besa, granica i traženja za sebe.
Nesvesno sam napravila začarane krugove muke i bola, da bih izbegla da se bavim emocijama koje su bile zabranjene nekad.
Ali, gle, nisu sada!
I tad se, kao oblaci posle kiše počeše rasčišćavati nevolje iz mog života. Moj unutrašnji prostor postepeno je dobijao boju širokog čistog plavog neba.
Loše se i dalje događa, takva je priroda života.
Ali nije svakodnevno loše, nije većinski loše, jer sam ja izabrala da ne budem u tome.
I danas danju, hvatam sebe kako me vrtlog traume uvlači - npr. da se on pita ja bih plovila brodom za Gazu sada, ili bila vođa protesta.
Kada to kažem, ne znači da ovo nije dobro i deo nečijih vrednosti, ali kada smo traumatizovani, imamo tendenciju da stalno živimo u stanju traumatskog odgovora.
Naš odrasli deo ima sada moć i odgovornost da brine o nama iz pozicije koja omogućava da smo bezbedni, zdravi, povezani sa drugima, i da živimo svoje vrednosti.
Nekad će to zaista biti rizično, ali ako je stalno rizično, onda je pitanje:
Da li mi, nesvesno, sebe iz nekog razloga, iznova uvodimo u takve okolnosti, šta je pozadinska priča (nedovršeni odgovor), koje potrebe ćemo time zadovoljiti i, postoji li drugačiji, zdraviji način?
Slika preuzeta sa pinteresta
