03/09/2025
Duende
Bila je to čini mi se 2016. godina. Vreme mi postaje sve apstraktnija kategorija, verovatno zato mi i nedostaje motivacije da pamtim brojke. Ali pamtim vrlo jasno osećaj tog vazduha, ispunjen istorijom, kako mi osvaja pluća. Te boje koje su se prelivale svuda oko mene, tako intenzivne a skladne ponosne što mogu da nose toliku raznolikost i toliki život u takvom miru.
Španski trg u Sevilji kao i svaki put nakon toga bio je ispunjen razmrdanim turistima za koje mi se čini da od silne žurbe da vide sve ne mogu da osete ništa. Svu sam pažnju usmeravala na svoj dah. Ništa mi drugo nije preostajalo no da otvorim svoja pluća i srce da primim sve lepote koje je ova šetnja nosila a za koje ni danas nisam sigurna da sam ih sve osetila.
Zaustavio me je jasan zvuk dlanova koji se odlučno sastaju. Stala sam. Počeo je ples, čuo se prvi ton. Počeo je Flamenco.
I od tog trenutka desila se komunikacija koju moj um nije mogao da isprati. Nije imao ni šanse. I sada se ne snalazi baš dobro. Kako ovo opisati? Da li je dovoljno reći da su pokreti pričali o tome šta je tuga, radost, bol, ljubav, gubitak. Da je glas bojio ta životna iskustva sa preciznošću Karavađa? Da je frekvenca u vazduhu dodirivala i gotovo zaboravljena iskustva u meni. Da su reči pesme otvarale mogućnosti, želje za koje nisam znala da postoje. Da je ceo taj ples i ta pesma delovala kao u savezu sa predivnom palatom na čijem tlu se izvodila? Kao da je i njenu pesmu pevala.
Sve se u meni pomerilo i došlo na svoje mesto. Ali nešto je to pokvarilo. I naučilo me važnoj lekciji. Ovaj osećaj se ne može posedovati. Onog trenutka kada sam htela da ga osvojim on je otišao. Ne podnosi kontrolu i tamo ne raste. Tamo se čak i ne pojavljuje. Kao i svako stvaranje – njegovo tlo je prepustanje i neizvesnost. I verujte mi, probala sam, nikako drugačije. I kao i svako stvaranje on ne pripada nikome a svačiji je. Neizvesnost nije sporedan efekat stvaranja, već njena suština. Samo se tu može roditi nešto novo, ostalo su reprodukcije.
Imaš li duende?
Tienes duende?
Probudilo me je i očaralo. Kao jedna posebna unutrašnja sila, duboko isustvena, iskrena i emotivna, gotovo mistična inspiracija. Ostao mi je utisak kao da su tu silu stvarali umetnici na sceni a da je ona svojom punoćom i snagom prosto prirodno dolazila do mene, publike.
Ali ipak nije to baš to. Postojala je ta sila i pre njih i oko njih i oko mene. Kao da su oni tada bili kanal za njeno ne čak ni stvaranje, već buđenje u njihovom i mom srcu. Kao da su svojim pristupom i umećem i otvorenošću mogli da je osete i kao da sam ja svojim bićem bila spremna da je primim. Ali ona je stalno tu. Sila života. Snaga kontakta. Veličanstvenost zrele ljubavi prema životu i svim njegovim iskustvima. A umetnost je bila kanal spajanja, kanal buđenja. I otvorenost bića onih u tom životnom polju, i umetnika na sceni, i onih pored. Crvena pilula matriksa.
To nije samo talenat ili tehnika, to je sila koja je most kojim se prevazilazi svakodnevno. To je duende.
Životni partner
Federico García Lorca darovao je reč ovom iskustvu. Otkrio ga je i sam kroz iskustvo koje podstiče umetnost. U svom eseju "Teoria y juego del duende", “Teorija i igra duende”, Lorca piše da duende ne dolazi ako ne vidiš mogućnost smrti, ako ne znaš da se mora kretati oko njegove kuće, ako nisi siguran da ćeš je sresti.
Predlažem da ne žurite sada kada je smrt, kao tema tu. Posebno da ne bežite jer onda života nema. Da. Nema je bez smrti. Ali šta mislite da je smrt? Možda je ona, kada o njoj pričamo, najmanje ono što se najčešće podrazumeva. Posebno što do kraja tada i ne znamo o čemu pričamo. Ona je nepoznata. Ona je odlazak od realnosti kakvu vidimo ili kakvu smo je kreirali. Ona je odlazak od poznatih obrazaca onoga što smo zvali život. Ona je nepoznato. Tama. Iz koje se stvara novo. Kada odlučite da prekinete da vidite sebe, deo sebe ili drugih ili realnosti kroz iste (polovične) naočare, kada ih pustite i odustanete, šta mislite da se dešava? Kraj? Da, starih sistema i uverenja i početak realnosti. Samo na tom mestu počinje kreacija. Kreativni pristup životu.
Duende uvek dolazi u blizini smrti – to ne znači samo fizičku smrt, već i susret sa sopstvenim ograničenjem, ranjivošću i prolaznošću.
Duende je onaj trenutak kada se klijent usudi da dotakne bolno mesto, traumu ili unutrašnju ranu – i baš iz toga nastaje novi izraz, novo značenje. Tada govorimo iz istine, ne iz maski. Baš kao i ovi umetnici na sceni Španskog trga.
U kreativnom umetničkom radu to je onaj trenutak kada umetnik ne zna kuda ide, ali nastavlja da se prepušta procesu. U terapijskom umetničkom radu to je sposobnost terapeuta i klijenta da izdrže tišinu, neizvesnost, haos – dok se ne rodi novo značenje.
Duende nije stvar sposobnosti, pisao je Rilke, već istinskog živog stila, to jest, krvi, to jest stvaranja u samom činu. A sposobnosti i veštine su ono što nas do nje duende dovodi.
Lorca
Umetnost i psihoterapija
I dalje koristim veznik kada govorim o ovoj temi. No, kako vreme prolazi sve više mi taj veznik “i” deluje kao jedna veštačka tvorevina, služi da spoji već celovito. Paradoksalno. No, za sada ću tako nastaviti:
Početkom ove godine nenamerno sam lutala španskim selima. Ili možemo reći nesvesno; Imala sam nameru, ali moja svest je nije znala. Brzo sam iskusila da je izgubiti se u srcu Andaluzije znači susret. Koji tačno nisam odmah znala. Zalutala sam u Rilkeovo selo. U njegovo mesto rođenja.
Idući ulicama mogla sam da vidim to dete koje iz škole gde mu je mama radila kao učiteljica trči na polje, pretpostavljam maslina, gde mu je radio otac. Mogla sam da vidim kako mu je ljubav prema književnosti već tinjala u srcu i kako je to seme njegova majka tu u srcu ostavila. Mogla sam da vidim sjaj u očima dok gleda nepregledna polja maslina i oca u njemu. I da se kroz taj korak u polju rađa još jedno mesto u srcu, tamo sa očeve strane, za tim tlom Španije koje je kasnije kroz život i rad tako oživljavao. Nastavio je kasnije svoje korake i prema Granadi gde je studirao književnost, pravo i filozofiju. Koračao je ulicama Madrida sa prijateljima Salvadorom Dalíjem, Luisom Buñuelom i Manuelom de Fallom. Ne znajući to tada, gazili smo istim ulicama, putovali istim rutama, a sada su te rute i rute srca.
Njegova dela povezala su andaluzijsku tradiciju, muziku i mit sa modernističkim i avangardnim elementima. Pesnik koji je u umetnost uneo dušu naroda, ali i univerzalne teme života, strasti i smrti. Bio je zaljubljen u muziku i u flamenco kulturu i uveo termin koji je označio iskustvo koje sada bar u reči i mislima može znati svako. Duende.
Tu šetnju njegovim rodnim mestom ne pamtim samo, tu šetnju nosim u srcu.
Za tragače iskustva, putujmo dalje zajedno:
Kako doći do tog iskustva?
Duende niče iz bola i strasti. To je tamna noć pred svitanje.
(Volela bih neki sledeći put da vas povedem na put poeme “Tamna noć duše” i to mi je putovanje ostalo u srcu i razbistrilo um. I potpunjava Duende. No to nas možda čeka u nekom sledećem putu, a do tada, ako vam je već poznata, prisetite je se.)
Elem, iskusiti duende možete ako počnete od ovog mesta. To još uvek volim da zovem hrabrost. Ako se, dalje, sa tog mesta suočite sa sopstvenim granicama.
Nema puno koristi od života ako smo ubeđeni da znamo granice mogućeg. Na ovom mestu prilazite sa neznanjem (nepoznato) i istražujete. Prestajete da ih znate i počinjete da ih pustite da budu. Više niste onaj koji zna nego onaj koji postoji, sa onim što postoji, i traga. Buscador. Duende je “moć koja sagoreva krv”, koja nas tera da osećamo istinsku prisutnost.
Kada je psihoterapija umetnost i kada je umetnost psihoterapija, tu na tom mestu je buđenje. To je cilj. I naravno da nas terapija i umetnost sprečavaju da oči ponovo zatvorimo. A posle, posle radimo sami. I posle smo umetnici. Posle stvarno razumemo da Bog nije spolja, da je Bog u nama. I stvaranje kreće. I život se živi.
Bez duende nema istinske umetnosti
Kada je psihoterapija umetnost?
Kada je duende tu. Bez njega susreti mogu biti tehnički, suvo intelektualni, čak i površni i dekorativni. Mogu biti i pompezni. Ili simpatični i podržavajući. Verujem da mogu biti i korisni, ali ne verujem da mogu biti transformativni.
Tek kada otvorimo prostor za duende na sceni života, delo postaje živo i autentično.
Duende nije talenat, tehnika ni inspiracija
Lorca razlikuje tri sile u umetnosti: musa (muza), ángel (anđeo) i duende. Muza donosi inspiraciju, anđeo daruje jasnoću i uzvišenost, ali duende je nešto drugo – sila koja se bori iznutra, povezana s krvlju, zemljom, životom i smrću.
Krećete na “lični rad” ili na putovanje ka sebi onda kada vas nešto pokrene. To je često simptom, problem, ali ponekad i osećaj da ne kušate život, da on ima još da daruje, da imate za razmeniti još, dati i primiti. Stvoriti. Šta god da je to za vas i kako god da ga zovete, ali krećemo sa iskrom (ili vatrom koju bismo gasili :)).
A onda onda počinjete da učite, razumete, razjašnjavate, povezujete. Uzdižete iz problema, više niste u njemu.
I onda, onda dolazi prilika da se približite sebi, sasvim blizu svoje autentičnosti i života i živeti ga, na svoj način sa tog mesta. Stvarno i istinito. I prilika da sa tog mesta volite i radite. Stvarate.
I kao što je Lorca govorio za pevače i igrače flamenka, nisu oni sa savršenih glasom dotakli publiku, nisu oni zvali život u drugima, nisu oni bili alarm za buđenje, već oni koji su pevali iz duenda. Iz najdubljeg mesta duše.
I nisu oni posebni, duende ih nije načinio posebnim već živim.
Živi bili!
Ivana
iz:
“Putopisi terapeutkinje”
Duende Bila je to čini mi se 2016. godina. Vreme mi postaje sve apstraktnija kategorija, verovatno zato mi i nedostaje motivacije da pamtim brojke. Ali pamtim vrlo jasno osećaj tog vazduha, ispunje…
