19/02/2026
Postoje osećanja koja je lakše potisnuti nego ih jasno imenovati, a zavist je jedno od onih koje često ostaje prećutano. O njoj smo uglavnom učeni kroz zabrane i moralne poruke: da „ne bi trebalo“ da je osećamo, da nije društveno prihvatljiva i da govori nešto loše o onome ko je doživljava. Zbog toga se zavist često vezuje za etiketu „loših ljudi“, pa je radije skrivamo, ponekad i od sebe, nego što dozvolimo sebi da priznamo da je prisutna.
Umesto priznanja, zavist se često prerušava u ravnodušnost. U onu poznatu, naizgled nonšalantnu rečenicu: „Ma baš me briga.“ Ipak, ispod te površine često se odvija sasvim drugačiji unutrašnji dijalog. Pojavljuju se tihe, neugodne misli: zašto drugima ide, a ja imam osećaj da stojim u mestu; šta radim pogrešno; zašto se trudim, a i dalje se osećam manje vredno ili manje uspešno. Često nas ne boli tuđi uspeh sam po sebi, već ono što u nama ostaje neizgovoreno i nepriznato.
Zavist ume da nosi sa sobom stid, da nas navede na povlačenje ili iscrpljujuće upoređivanje, sve dok se ne umorimo od sopstvenih misli. Ponekad se izražava i kroz umanjivanje tuđih dostignuća, kao pokušaj da sebi olakšamo težinu sopstvene praznine ili osećaja zaostajanja. Međutim, iza zavisti vrlo često ne stoji želja da neko drugi izgubi, već duboka potreba da i mi dobijemo, da budemo viđeni, priznati, vrednovani, ili da sebi dozvolimo ponos koji možda dugo odlažemo.
Zavist sama po sebi ne govori loše o nama. Ona više govori o mestu u nama koje je ostalo neprepoznato ili neispunjeno. Dokle god se pravimo da je ne osećamo, ona će nalaziti druge načine da se ispolji — kroz stalna poređenja, kritiku, ili onu nelagodnu tišinu koja nastane kada nam neko saopšti dobre vesti. Možda zato važnije pitanje nije zašto smo zavidni, već šta nam u tom trenutku nedostaje i za čim zapravo čeznemo.
Kako ti obično reaguješ kada neko blizak postigne nešto što ti želiš?
✍🏼 Sanja Stevanović
