15/11/2025
Ono što će se raspetljavati i izlaziti na površinu ovih meseci je mržnja prema ženama, posebno prema majkama. Latentno je već tu ali će biti sve vidljivije. Već zapravo vidimo start ali posmatrajte.
Expecting hatered towards women, particularly mothers to erupt next. Observe... I hope I am wrong but it is next on healing and dissolving list from what I sense and see going on.
https://www.facebook.com/share/p/1A6N9vFpc4/
Ono što nijedna majka ne bi trebala da doživi jeste da traži svoju ćerku po bordelima. A ipak, za Suzan Trimarko to je bio jedini put koji je ostao.
2002. godine, u San Migelu de Tukumanu, život je tekao kao i uvek, jednostavan, ponavljajući, sastavljen od glasova komšiluka i vrata koja se otvaraju i zatvaraju. Ali jednog dana, vrata kuće Trimarko zatvorila su se i više se nisu otvorila.
Marija de los Anđeles Veron, poznata i kao "Marita", dvadeset tri godine, mladalački osmeh koji je govorio o budućnosti, izašla je na lekarski pregled i nikada se nije vratila.
Od tog trenutka vreme je promenilo pravac. Nije više teklo napred. Silazilo je, poput oštrice, u srce jedne majke.
Kada je Suzan otišla u policiju, našla je samo zidove. Ravnodušnost, sumnje, hladnoću. Rekli su joj da je možda ćerka pobegla, možda je sama izabrala da nestane.
Ali majka to oseća. Nit koja je vezuje za dete nikada ne laže.
I Suzan je shvatila da iza te tišine stoji senka veća od straha, trgovina ljudima.
Zato je uradila ono na šta se niko ne bi usudio. Počela je sama da istražuje. Ulazila je u bordele na severu Argentine pretvarajući se da je regruterka. Nije imala oružje. Nije imala zaštitu. Imala je samo očajničku snagu majke koja traži.
A ono što je videla ranilo ju je zauvek. Zarobljene devojke, neke jedva u tinejdžerskim godinama. Tela obeležena narkoticima, pretnjama i tišinom. Oči koje su zaboravile šta je svetlost. Mnoge su joj rekle da su videle Maritu, u prolazu, izgubljenu, premeštanu kao predmet sa mesta na mesto. Ali svaki put kada bi Suzan stigla, njene ćerke više nije bilo.
Nije se zaustavila. Jednostavno nije mogla.
Tokom godina uspela je da oslobodi više od 150 devojaka. Svim im je pružila krevet, negu, razgovor, šansu da ponovo žive. Tada je njena borba postala javna.
2007. godine osnovala je Fondaciju "Marija de los Anđeles", da štiti žrtve i razotkriva ono što su u Argentini svi znali, ali malo ko je imao hrabrosti da kaže, saučesništvo policajaca, sudija, funkcionera.
Zahvaljujući njenom radu, zakon se promenio. Trgovina ljudima postala je federalni zločin. Ali kako je njeno ime raslo, tako su rasle i pretnje. Zapalili su joj kuću. Pokušali da je zastraše. Ali ona bi nastavljala dalje. Uvek.
2012. godine stiglo je suđenje. Trinaest optuženih, među njima i policijski službenici. Na način apsurdan i skandalozan, svi su oslobođeni. Narod se pobunio. Sudije su smenjene. A godinu dana kasnije, na apelaciji, desetoro je osuđeno na kazne do 22 godine zatvora.
Ipak, uprkos svemu, Marita nikada nije pronađena. Možda ubijena. Možda prodata u inostranstvo. Možda sahranjena u tišini.
Danas, posle više od dvadeset godina, Suzan Trimarko nastavlja da se bori. Prešla je sedamdesetu, ali i dalje vodi fondaciju koja nosi ime njene ćerke. Pomogla je da se razbiju kriminalne mreže, pratila je stotine žena na putu ka novom životu. Dobija nagrade, priznanja, aplauze. Ali uvek odgovara isto:
"Svaka devojka koju spasim kao da je jedan komad Marite vraćen u svet."
Ovo je priča o majci koja se nije plašila mraka. Jednostavnoj ženi koja je stala naspram mafije, korupcije i samoće. Majci koja je svoj bol pretvorila u put. I koja i danas, u svakom licu koje uspe da spase, nastavlja da traži ono svoje, a to je lice svoje ćerke.
Izvor fotografije: María de los Ángeles Verón/FB.
Autorski tekst: /FB.
