Renata Senić - psihoterapeut

30/12/2025

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/577416/odsutne-majke)

  Мајка је прво огледало детета. У њеном погледу дете открива сопствено постојање; у њеном додиру учи да је живо. Тај рани однос је темељ психичке организације. Ак....

29/12/2025

U svakoj oblasti postoji hijerarhija znanja, odgovornosti i prava glasa. Psihoterapija u tom smislu nije izuzetak.

Studenti psihologije, psihoterapije ili drugih osnovnih formalnih profesija koji započinju psihoterapijsku edukaciju jesu pozvani da uče, da postavljaju pitanja i da stiču teorijska i iskustvena znanja. Međutim, status studenta podrazumeva upravo to: učenje.

On ne nosi isto profesionalno pravo glasa kao status završenog stručnjaka.

Isto važi i za edukante psihoterapije. Biti edukant znači nalaziti se u procesu obrazovanja koji podrazumeva godine ličnog terapijskog rada, supervizije i postepenog preuzimanja kliničke odgovornosti. Taj status po definiciji nije izjednačen sa statusom sertifikovanog psihoterapeuta sa završenom edukacijom i kliničkim iskustvom.

Problem nastaje u uslovima neregulisanosti psihoterapije i odsustva jasnog zakonskog okvira, kada studenti i edukanti izlaze u javni prostor i autoritativno govore o tome šta psihoterapija jeste ili nije, kako treba da izgleda i ko ima pravo da je definiše.

To nije pitanje slobode govora, već pitanje profesionalne odgovornosti. Na najblažem nivou, takvi nastupi su neprofesionalni. Na dubljem nivou, oni mogu biti dezinformišući i potencijalno štetni.

Javni prostor u stručno osetljivim oblastima zahteva da se čuju oni koji za to imaju formalne kvalifikacije, završene edukacije, kliničko iskustvo, godine rada i profesionalni kredibilitet. To su ljudi koji mogu i treba da govore o granicama psihoterapije, o njenim mogućnostima i ograničenjima, kao i o etičkim i profesionalnim standardima.

Ovo nije pitanje isključivanja, već pitanje reda, odgovornosti i zaštite i struke i javnosti. Učenje i govor u ime struke nisu isto.

29/12/2025

Delim s vama tekst Dr Anđelke Kolarević, psihijatrice i psihoterapeutkinje

Odavno sam psihoterapeut i toliko mi je bilo oduvek važno da se psihoterapija razvija..da sarađujemo sa svim evropskim i svetskim udruženjima, da pratimo sve novine u neprekidnom i nepresušnom istraživanju čoveka, njegove psihe, uma..motiva..patologije..i kako mu pomoći.

I onda drugi neki...shvatiše da je to dobar biznis.

Malo terapeuta puno potrebe..nemaju ovi prvi termine..ovi drugih sve više..a onda i od ovih prvih ali i nekih trećih prvo krenu želja da se radi taj posao ..pa da se zaradi a sad i da se obezvrede i jedni i drugi ..ili treći. Nasta rat.

Gde su pare, interes tu je i rat.

A ko je na gubitku. Oni kojima je potrebna terapija.. Jer, pare se zarade, nađe se..što bi rekao narod..ali zdravlje a naročito mentalno teško se stiče ponovo.

Mora se strpljivo i sa puno ljubavi da se priđe čoveku a sa puno znanja veštine, iskustva problemu.

Zato. Prestanimo da ratujemo.
Ima ljudi koji mogu bar u ovoj oblasti da smire i izleče ovaj problem. Kada se jave dajte im kao javnost šansu!

28/12/2025

Zapanjujuće je koliko visokoobrazovani ljudi sebi dozvoljavaju primitivne oblike ponašanja u komunikaciji sa kolegama na društvenim mrežama. Prostor koji bi trebalo da omogući razmenu mišljenja sve češće se pretvara u mesto gde se agresija slobodno ispoljava, bez merenja, bez mentalizacije i bez ikakvog pokušaja da se afekt obradi ili neutrališe.
Takva agresija ne služi razumevanju, niti dijalogu. Njena jedina funkcija je da se bude u pravu. Ne da se nešto promisli, ne da se sagleda pozicija drugog, već da se pobedi. Razumevanje je u tom procesu suvišno, ponekad čak i opasno.
Kada je libidinalna komponenta odnosa potisnuta, agresija preuzima primat. Umesto radoznalosti, interesa ili sposobnosti da se ostane u napetosti razlike, javlja se potreba za pražnjenjem. Ne mišljenje, već istresanje. Ne susret, već trijumf.
U tom smislu, ne čudi što se razmena ideja lako pretvara u sadističku ili sadomazohističku dinamiku. Ekstaza ostaje cilj, ali više ne ona koja pripada ljubavi ili spoznaji, već ona koja pripada povređivanju i ponižavanju.
Niko tu nikoga ne želi da razume. Svako želi da bude u pravu. A to je, paradoksalno, najbrži način da se od mišljenja potpuno odustane.

28/12/2025

Umesto klišea o novogodišnjim rezolucijama, pozivam vas da mislimo o simbolici praznika!

27/12/2025

U vezi sa mojim prethodnim postom da je psihoterapija nezavisna profesija (da, u mnogim zemljama profesija. I ne, ne nužno delatnost) - jedan kolega je postavio niz pitanja i komentara, a onda sam prvo odgovorila ja, pa zatim kolega Damjanac.

Pročitajte. Mislite. Promišljajte:

Kolega:

Renata, da li mogu da argumentovano dobijem odgovor na ovaj komentar? Predstavljam se kao psiholog i psihoterapeut.

Koji je materijalni interes psihologa da prisvoje psihoterapiju za sebe?

Meni to nije jasno iz nekoliko razloga:
1) Danas svaki iole dobar terapeut (bio psiholog ili ne), ne zna gde će da nađe slobodan termin za nove klijente i često postoje nepregledne liste čekanja.

2) Iz ugla edukatora i supervizora, sužavanje broja potencijalnih edukanata na samo psihologe opet ne ide finansijski u prilog. Ne vidim ni kako stvara veći osećaj moći ili hrani sujetu.

3. Mogu da pošaljem skrinšotove mejlova gde se podseća SDPS da se organizuje debata na temu koja se grubo predstavlja kao psiholozi VS nepsiholozi. Nikakvog odgovora nema godinu dana, iako je još prethodnog decembra taj isti sastanak bio najavljen od strane SDPS-a

4. Dok psiholozi apeluju na to da su osnovne studije neophodne, ali nedovoljne za obavljanje psihoterapijske delatnosti, neko drugi totalno relativizuje osnovno fakultetsko obrazovanje i priča o nekoj "razlici ispita" sa psihologije kao dovoljnom preduslovu uz "akreditovanu" edukaciju iz psihoterapije. Složićete se da je to totalno netačno predstavljanje stvari, zar ne?

Nadam se da će nam savest proraditi, staviti interese i sujete po strani, jer se bavimo toliko delikatnom delatnošću za koju striktna pravila moraju da postoje.

Renata:

Razumem Vašu potrebu za odgovorom. Dobićete ga argumentovano i bez ličnih diskvalifikacija, jer upravo o tome ovde i govorimo.
Prvo, materijalni interes se ne meri isključivo brojem klijenata u privatnoj praksi. On se meri kontrolom nad tržištem rada, licenciranjem, zakonodavnim okvirom, institucionalnim pozicijama i pravom da se definiše ko sme, a ko ne sme da radi. Psihoterapija kao regulisana profesija podrazumeva autonomna tela, posebne registre i nezavisno donošenje standarda. Kada se ona pokuša podvesti pod psihologiju, ne radi se o klijentima, već o kontroli profesije. To jeste moć, i to jeste materijalna moć, čak i kada pojedinac lično ima pun raspored.
Drugo, argument o edukatorima i supervizorima je pogrešno postavljen. Ne radi se o pojedinačnim edukatorima, već o sistemskom okviru. Sužavanje profesije ne mora svima donositi novac da bi služilo interesima struktura koje odlučuju. Uostalom, istorija regulacija u Evropi jasno pokazuje da borbe oko profesija nikada nisu vođene zbog dobrobiti tržišta, već zbog nadležnosti i uticaja. To što Vi lično ne osećate korist, ne znači da ona ne postoji na institucionalnom nivou.
Treće, nepostojanje javne debate godinu dana upravo potvrđuje moju tezu. Ako se zaista zalažete za dijalog, on se ne vodi statusima, saopštenjima i implicitnim pretnjama, već formalnim, javno najavljenim i stručno vođenim razgovorima. Ćutanje institucija ne oslobađa odgovornosti one koji konflikt iznose u onlajn prostor i time proizvode konfuziju i strah kod klijenata i mlađih kolega.
Četvrto, niko razuman ne relativizuje osnovno fakultetsko obrazovanje. Ali je jednako netačno tvrditi da je diploma psihologije dovoljan ili privilegovan temelj za psihoterapiju. Psihoterapija nije produžetak studija psihologije. Ona je zasebna teorijska i klinička disciplina, sa sopstvenom epistemologijom, etikom i metodologijom. Razlika ispita nije rešenje, ali ni monopol jedne osnovne struke. To su dve krajnosti koje jednako štete.
I konačno, pozivanje na savest i delikatnost delatnosti zvuči plemenito, ali ostaje prazno dok se istovremeno vodi javni rat. Ako zaista brinete o pravilima, onda znate da se ona ne grade pritiskom, spinovanjem i polarizacijom. Grade se sporim, dosadnim i odgovornim institucionalnim radom.
Psihoterapiji nisu potrebni čuvari teritorije. Potrebni su joj jasni standardi, profesionalna autonomija i prestanak javnih obračuna. Sve ostalo, ma kako bilo upakovano, nije briga za klijente, već borba za poziciju.

Damjanac:

Ukoliko mogu kratko da se ubacim, na samo par mesta:

1. Društvo svake pojedinačne profesije treba da štiti tu profesiju od degradacije. Problem sa ovime je što su se već godinama dodeljivali sertifikati za psihološko savetovanje ljudima koji nisu psiholozi, pa se ne sećam da je DPS tada reagovao. Štaviše, isti koji sada štite delatnost psihologa su oni koji su tada dodeljivali te sertifikate, pa se ne sećam da se Društvo tada oglašavalo. To samo pokazuje da je ovde reč o moći, a ne o interesima struke. Naravno, verovatno niko nije imao lošu nameru sa dodeljivanjem tih sertifikata, samo ovde pokazujem obrazac.

2. Postoji nesrećan sukob između nekih psihoterapijskih škola, i to je odgovor na tvoje pitanje. One škole koje nisu članovi Saveza žele priznanje sopstvenog modeliteta i institucionalnu zaštitu. Da ne ulazim u to ko je i kako za to kriv, ali je činjenica da je to nešto što sada košta celu psihoterapijsku struku i taj nesrećan sukob mora da se završi.

3. Ja zaista ne razumem (ali opet, ovo je samo moj utisak), kako niko ne komentariše da su otvorena tri nova smera psihologije na privatnim fakultetima samo u prošloj godini, i da se planira naredne još pet! To je ukupno osam, od koga dva u Beogradu (2 od 3). Ništa protiv privatnih fakulteta, ali je jednostavnom pretragom vrlo lako utvrditi da isti ljudi koji guraju ova saopštenja predaju tamo kao profesori. Dakle, interes je tu jasan, ako samo psiholozi mogu biti terapeuti, imaćemo 30 fakulteta psihologije i pozive po mejling listi : "nemojte na propevetiku, upišite kod nas osnovne studije iz psihologije, ići će brzo i lako". Mislim da ne treba to dalje komentarisati, a te pozive su svi videli.

4. Apsolutno treba zaštititi naziv "psiholog" i "psihološki", a o drugim strukama i o uslovima ulaska u psihoterapiju se mora povesti debata, i sa tim se slažem. Meni jedino smeta što ovde skoro niko i ne želi debatu.

27/12/2025

Poštovane i drage koleginice i kolege,
Imam čast da vas pozovem na jednodnevnu stručnu radionicu pod nazivom Do’s and Don’ts u radu sa narcističkim i graničnim poremećajem ličnosti.
Radionica će trajati 5 sati i biće održana u subotu, 24. januara 2025. godine, u terminu od 10 do 15 časova.
Cena radionice iznosi 50 evra, odnosno 5.900 dinara u dinarskoj protivvrednosti.
Kolege iz Srbije dobiće račun firme, dok će kolege iz inostranstva moći da izvrše uplatu putem Western Uniona.
Na radionici ćemo se baviti kliničkim radom sa pacijentima koji su često opisivani kao „nezgodni“, a koji, iako imaju brojne strukturne sličnosti, vrlo različito reaguju na iste vrste intervencija i interpretacija. Otuda i sam naziv radionice – Do’s and Don’ts. Govorićemo o tome šta u radu sa osobama sa narcističkim i graničnim poremećajem ličnosti nikako ne treba raditi, šta je korisno raditi i na koji način.
Da bismo ova pitanja adekvatno razjasnili, biće neophodno da se dotaknemo teme transfera, specifičnih oblika transfera karakterističnih za poremećaje ličnosti, kao i izuzetno važne teme terapijskog kontratransfera. Kontratransfer ćemo razmatrati kao značajno dijagnostičko i prognostičko sredstvo, ali i kao izvor za formiranje smislenih i funkcionalnih intervencija i interpretacija.
Veći deo radionice biće posvećen intervencijama, uz osvrt na one interpretacije koje mogu imati kliničkog smisla u poodmaklim fazama rada sa ovim pacijentima.
Radionica će se odvijati putem Zoom platforme. Link za pristup biće poslat pravovremeno. Učešće se potvrđuje uplatom punog iznosa radionice.
Uplate je moguće izvršiti u periodu od 1. do 15. januara, a potvrde o uplati je potrebno poslati u navedenom roku.
Za sva dodatna pitanja stojim vam na raspolaganju.
Srdačno,
Renata Senić
renata.senic@gmail.com
klinička psihološkinja i psihoanalitičarka
sa dugogodišnjim intenzivnim radom u oblasti poremećaja ličnosti

26/12/2025

Psihoterapija nije delatnost psihologa. Psihoterapija je nezavisna profesija.

Delatnost psihologa jeste psihološko savetovanje. Psihoterapija, međutim, u mnogim zemljama ima jasno regulisan, zaseban status. Uči se na univerzitetima, postoje posebni psihoterapijski studiji kao alternativni akademski put u odnosu na doktorat iz kliničke psihologije, uz dugotrajne edukacije, ličnu terapiju i superviziju. Modeli regulacije se razlikuju od zemlje do zemlje, ali jedno je zajedničko: psihoterapija se ne podvodi kao delatnost psihologije.

Insistiranje da psiholozi imaju primat nad psihoterapijom nema veze sa dobrobiti klijenata. Ima veze sa sujetom, moći i novcem. Na veliku žalost svih nas, a naročito klijenata, taj sukob se ne vodi u institucijama, već u onlajn prostoru. Javnom prepucavanju mogu da prisustvuju svi. I nije potrebno naročito znanje da bi se videlo šta se tu zapravo dešava.

Ne radi se o dijalogu. Ne radi se o saradnji. Radi se o spinovanju, o uvijenoj agresiji, o borbi za poziciju. I to pod maskom administrativno pristojnih dopisa i navodnih poziva na razmišljanje. Svako prosečne inteligencije vidi agresiju iza takvih tekstova. To nisu dopisi. To su javna prepucavanja. I ona su sramotna.

Da se zaista radi o dobrobiti klijenata, prljav veš se ne bi iznosio u javni prostor. Prljav veš psihologa, psihijatara i psihoterapeuta se ne pere pred publikom. On se čisti i pegla za stolom. Okruglim stolom. Među ljudima koji su dovoljno obrazovani i dovoljno odgovorni da mogu da sede i razgovaraju, ako treba do tri ujutru, ako treba mesecima, dok se ne dođe do rešenja koje neće proizvoditi štetu.

Ono što se danas predstavlja kao poziv na saradnju uopšte nije saradnja. To je rat. Javni rat u kome se sramote pojedinci i sramoti struka. I posledice tog rata ne snose oni koji ga vode, već oni koji nisu ni krivi ni dužni - naši pacijenti, edukanti, mlade kolege i one sa diplomom koje strahuju da će im retroaktivno biti oduzeta. Zašto? Zbog dva jarca na brvnu - jedan s jedne strane, drugi s druge - gledaju se, guraju, inate - svaki ubeđen da baš ovaj drugi treba da se skloni. Znamo svi kako se završava ta priča. Nećemo li valjda dozvoliti da veterani mentalnog zdravlja tako prođu?

Ispaštaju, dakle, mlađe kolege, koje ne znaju gde stoje, koju edukaciju smeju da upišu i da li će im se sutra osporiti pravo na rad. Ispastaju klijenti i pacijenti, koji dolaze na seanse uznemireni. Umesto da govore o onome zbog čega su došli na terapiju, oni govore o tome šta se dešava na mrežama, ko je protiv koga, ko će kome uzeti licencu, da li će njihov terapeut sutra uopšte smeti da radi. Ispasta i budućnost psihoterapije u ovoj zemlji, jer su se neki ljudi na vodećim pozicijama našli u situaciji da ne mogu da se dogovore zbog ličnih interesa.

Ova konfuzija nije slučajna. Ona je proizvedena. I odgovornost za nju snose upravo oni koji bi morali da stvaraju atmosferu sigurnosti, prihvatanja i stabilnosti. Umesto toga, proizvode razdor.

Apelujem na sve stručnjake zdravog razuma da hitno prestanu sa ovim onlajn ludorijama. Društvene mreže nisu mesto za rešavanje ovakvih pitanja. Ne uznemiravajte klijente i pacijente. Njima nije potrebna vaša borba za primat. Potrebni su im mir, jasnoća i osećaj sigurnosti.

A to se ne gradi javnim ratom, već profesionalnom odgovornošću.

26/12/2025

Dokle ćemo da se lažemo?!?

Jeste li primetili da viralni postovi gotovo uvek budu oni koji javno linčuju muškarce? Diskvalifikacija, ponižavanje, kenselovanje. Kad bi mogli, izbrisali bi ih kao kategoriju. Isto važi i za postove koji govore da i žena ima svoj doprinos u odnosima. Takvi tekstovi ne prolaze.

Umesto toga, stalno slušamo o narcisima i žrtvama. To je užasno gruba podela. I intelektualno lenja. Niko se tu ne zapita, ne promišlja. Samo se dele etikete šakom i kapom. Dihotomije možda funkcionišu kada govorimo o bojama. Kada govorimo o ljudima, one su netačne.

Žrtva koja želi da prestane da bude žrtva mora da prizna sopstvenu agresiju. I da razume kako učestvuje u toj dinamici. Bez toga nema promene. Samo nova repriza istog odnosa, sa drugim licem.

Jeste li primetili i to da su tekstovi pisani za „široke narodne mase“ daleko viralniji od pametnijih, nijansiranijih, obrazovanijih tekstova. To ne govori ništa lepo o našem kapacitetu za mišljenje. Prosečan čovek ne podnosi kompleksnost. Emocionalna pismenost je na veoma niskom nivou.

Zato se svet doživljava binarno. Ako si mi dobar, ti si sav dobar. Ako si mi loš, ti si sav loš. Ako su žene dugo trpele, sada muškarci moraju da plate. Svi. Bez razlike. To je valjda fer? To će valjda da "sredi stvari".
Ko, zaboga, misli da će to upaliti?

Ako me je partner manipulisao, neću sesti s njim da razgovaram. Neću pokušati da razumem. Sačekaću da se opusti, pa da mu se „vrati“ istom merom. Gorom! I to se danas prodaje kao mentalno zdravlje.

Ni m od mentalnog, ni z od zdravlja. To je kolektivno iživljavanje upakovano u paketić kensel kulture.

Dozvoljeno je govoriti samo ono što ide niz dlaku.

Posebno onima koji su najagresivniji.
A najagresivniji su često oni koji su nekada zaista bili povređeni.

Brinuti o povređenima nije problem. Ako je neko bio zlostavljan, dužni smo da mu ponudimo brigu, razumevanje i podršku. Da ga naučimo kako da se zaštiti i kako da se više nikada ne nađe u istoj poziciji.

Problem počinje kada lažemo. Kada govorimo da nema nikakve odgovornosti. Nikakvog učešća. Nikakve agresije. Kada osobu svedemo isključivo na žrtvu.

To nije saosećanje. To je medveđa usluga. To je urušavanje kapaciteta za kompleksno mišljenje. To je oslanjanje na primitivne mehanizme odbrane. To je degradacija ličnosti i duboko nepoštovanje čoveka.

Ako ne izađemo iz preambivalentnog stadijuma, počećemo da se ponašamo kao da imamo poremećaj ličnosti čak i onda kada ga nemamo

26/12/2025

Prijave u toku

25/12/2025

Pre ili kasnije - jer trend 😉

Pre ili kasnije pojaviće se neko ko će ti reći da je terapija preskupa i da je bolje da te pare potrošiš na zezanje. Jako je važno da mu poželiš srećno zezanje i ne propustiš svoju seansu.

Pre ili kasnije pojaviće se prijatelj koji neće voleti tvog partnera. Jako je važno da mu ne dozvoliš da ti kroji mišljenje.

Pre ili kasnije roditelji će želeti da te usmeravaju oko škole, posla, druženja i partnera. Jako je važno da odluku ipak doneseš sam ili sama.

Pre ili kasnije imaćeš partnera koji će tražiti još malo vremena da se odluči oko vas. Jako je važno da mu daš sve vreme sveta i odeš dalje.

Pre ili kasnije neka koleginica će kritikovati tvoj izgled ili postignuće i ti ćeš se osećati manje vredno kraj nje. Jako je važno da se zahvališ na komentaru i udaljiš.

Pre ili kasnije neko će ti reći da mu nisi po meri. Jako je važno da znaš da je to njegova mera i da nema veze s tobom.

Pre ili kasnije pašće ti na pamet da udomiš životinju. Jako je važno da to uradiš. A onda i ponoviš.

Pre ili kasnije jedni će ti reći da su deca smisao života, a drugi da su užasan teret. Jako je važno da vidiš da se radi o ljudima koji ne podnose ambivalenciju i da od njih ne prihvataš savet.

Pre ili kasnije neko će ti napraviti spletku. Jako je važno da razumeš da to rade tužni i zavidni ljudi i da mirno nastaviš dalje.

Pre ili kasnije neko će te lagati, tražiti oproštaj, pa opet lagati i opet tražiti da mu veruješ. Jako je važno da naučiš da dela govore više od reči i ukažeš poverenje tim delima.

Pre ili kasnije neko će ti reći da si previše zahtevan ili zahtevna. Jako je važno da shvatiš da je više nego u redu da tražiš ono što ti treba.

Pre ili kasnije neko će ti reći da preuveličavaš emocije. Jako je važno da znaš da je to u redu i da svako ima pravo na burne emocije.

Pre ili kasnije neko će pokušati da te ubedi da nisi video ono što si jasno video. Jako je važno da veruješ svojim očima.

Pre ili kasnije neko će ti reći da ćutiš zarad mira. Jako je važno da znaš da mir bez istine nije mir.

Pre ili kasnije pojaviće se neko ko te sluša bez popravljanja, bez požurivanja i bez saveta.
Jako je važno da tu ostaneš.