Renata Senić - psihoterapeut

15/11/2025

"Kada razmišljanje prestane, zlo se širi: opasnost u našoj svakodnevnoj poslušnosti"
Džef Šektman

Podkast WhoWhatWhy je ugostio filozofkinju Elizabet Minih i fokus je bio na sledećem:

"Direktno oslanjajući se na svoje iskustvo kao dugogodišnja asistentkinja u nastavi Hana Arent, Minih preokreće Hanin čuveni tezu o „banalnosti zla“.

Dok je Arent primećivala kako je naizgled običan nemački birokrata Adolf Ajhman delovao tokom suđenja - konvencionalan čovek koji je jednostavno „radio svoj posao“ - Minih tvrdi da je prava opasnost u „zlu banalnosti“ - način na koji nerazmišljajuće pridržavanje klišea, očuvanje karijere i socijalna konformnost stvara uslove za široku štetu.

Minnih razlikuje „intenzivna zla“ koja čine pojedinačna „čudovišta“ i „ekstenzivna zla“ koja zahtevaju široko učešće cele zajednice.

Ova druga zla se normalizuju postepeno, ali postaju daleko opasnija kada se sprovode kroz sisteme koji zavise od toga da obični ljudi jednostavno slede naredbe i izbegavaju neugodna razmišljanja.

Kako Minih snažno ističe, „Za ekstenzivna zla, kada se pojavljuju i kada su se već ustalila, nisu potrebna čudovišta. Potrebni smo svi mi.“

Razgovor istražuje kako moderna tehnologija može ubrzati i štetu i otpor, pri čemu dezinformacije funkcionišu kao oblik nasilja koji „preoblikuje realnost“.

Kada je jezik degradiran na običnu razmenu umesto promišljenog komuniciranja, postajemo neotporni na manipulaciju.

Najviše uznemirava Minihina analiza kako čak i visoko obrazovani profesionalci lako kompromituju principe da bi zaštitili svoje institucije i karijere - fenomen koji je ilustrisan nedavnim ponašanjem prestižnih advokatskih firmi koje su samoodržanje stavile iznad etičkih obaveza.

Kako se naše demokratske institucije suočavaju sa neviđenim izazovima, Minihine uvide osvetljavaju koliko nepromišljenost, a ne monstrumi, može predstavljati najveću pretnju našem kolektivnom budućem razvoju."

Send a message to learn more

14/11/2025

Postalo je, eto, samo pitanje trenutka kada će se neko, pod punim imenom i prezimenom, bez zadrške obrušiti na stručnjaka na društvenim mrežama. Ne govorim o neslaganju ili kritici, to su zdrave pojave. Govorim o onim impulsivnim, degradirajućim ispadima u kojima se stručnjak naziva „budaletinom“, „glupakom“ ili „onim koji nema pojma“. Pritom, reč je o ljudima koji bi, uživo, taj isti komentar jedva izgovorili sebi u bradu, a kamoli drugome u lice.

Ovaj fenomen pripada jednom dubljem problemu u načinu na koji savremeno društvo doživljava autoritet, znanje i samog drugog.

U psihoanalizi to bi se nazvalo raspadom odnosa prema objektu. Napad na drugog više ne podrazumeva prepoznavanje njegovog postojanja kao osobe. Drugi je povod za ispuštanje viška besa ili zavisti i to bez ikakvog osećaja stida i krivice. Tamo gde nema krivice, nema ni potrebe da se drugi očuva. Uništiti ga postaje jednako lako kao i napisati komentar.

Zanimljivo je da se ta ista osoba koja sebi dozvoljava onlajn agresivne ispade, kada se nalazi uživo pred autoritetom, makar minimalno suzdržava. Starije generacije, koje su nekada internalizovale autoritet kao stvarnu osobu i dalje imaju ostatke stida, obzira i poštovanja. Ali u virtuelnom svetu, tom polufantazijskom prostoru gde drugi nije „realan“, inhibicije se raspadaju. Dezinhibicija postaje sve više i pravilo i pravo.

Dakle, živimo svakodnevno u svetu koji doživljavamo kao nerealan, i ponašamo se u skladu s tim. Kao da naše reči nemaju posledice, kao da drugi ne postoji.

Zato su ovi ispadi mnogo više degradirajući za onoga ko ih ostavlja nego za onoga kome su upućeni. Da neko sebi dozvoli da bez trunke stida napadne nepoznatu osobu, stručnjaka, nekoga koga ne razume ili mu se samo nije dopao njegov stav, ili je eto neko ustao na levu nogu, govori o ozbiljnom gubitku strukture, o nesposobnosti da se podnese zavist, frustracija, granica, neznanje.

U virtuelnom svetu se čovek ponaša kao da nema ko da ga vidi. U realnom svetu ga stid i dalje sputava.
Ali psiha ne može da spoji taj raskorak između fantazijskog i realnog ponašanja kada je on tako drastičan, pa onda počinje da se raspada. Nastaje ono što bismo mogli nazvati rasparčavanjem psihe. Čovek više ne može da doživi sebe kao celovitog. Jedan deo njega „zna“ kako se treba ponašati pred autoritetom, dok drugi deo, online, reaguje kao da je u nekoj privatnoj fantaziji bez posledica. Ta dva dela međusobno ne komuniciraju.

A gde je rascep, tu je i patnja, samo što se ona, naravno, ne prepoznaje na vreme.

Problem današnjeg javnog govora nije puko nevaspitanje, nego gubitak kapaciteta za stid, za krivicu, za obzir i za ideal. Društvo u kojem ti kapaciteti nestaju je i psihički neodrživo.

12/11/2025

Depresivnost kao pasivna agresija

Depresivnost se u psihoanalitičkoj tradiciji razume na različite načine. U terapiji, često se pokazuje kao pasivna agresija, mada se, čini mi se, ne piše dovoljno o tome. Neki pacijenti uporno uskraćuju terapeuta, a logično i druge bliske ljude. Neverbalno pokazuju da neće da se menjaju, makar time štetili i sebi.

U klajnijanskom smislu, to je pozicija koja čuva odnos kroz bol. Osoba ne može da se separira, ali ne može ni da zadrži odnos i zato bira treće rešenje - da ostane u međuprostoru gde i sebe i drugog kažnjava istovremeno. Depresivni bol tako postaje oblik kontrole, način da se održi veza, ali u formi kazne.

Lakan to drugačije tumači. Depresivnost je za njega odustajanje od želje. Čovek se povlači iz sopstvene pozicije u simboličkom poretku. Ako je za Melani Klajn depresivnost pitanje odnosa prema izgubljenom/oštećenom objektu, za Lakana je to pitanje odnosa prema sopstvenoj želji. Pacijent se, dakle, ne odriče drugog, već sebe kao onog koji želi.

U tom smislu, depresivnost se može razumeti i kao ono što Rank naziva pobedom kroz poraz. Ali, dok Rank opisuje voljni pokušaj da se kroz poraz zadrži izvesna kontrola, Lakanova priča se odnosi na čoveka koji više ne vlada situacijom. On se urušava. Njegova pobeda je pasivna. Odustajanjem od želje, on kažnjava i sebe i drugog, ali ostaje u fantaziji da je time ipak nešto zadržao.

U terapijskom radu to se često vidi u upornom ćutanju. Nije reč o svesnoj kazni upućenoj analitičaru, nego o pokušaju da se izbegne destrukcija, dok se paradoksalno time samo pojačava. Ako bi klijent progovorio, možda bi morao da prizna mržnju, zavist, ili želju za separacijom. Ćutanjem čuva vezu, ali u isto vreme u njoj zarobljava i sebe i drugog. Nesvesno želi da izazove u analitičaru isti osećaj gubitka smisla koji on sam doživljava.

Takva dinamika, međutim, nije samo klinička pojava, ona pripada i duhu našeg vremena. Živimo u epohi u kojoj je depresivnost postala društveno neprihvatljiva, bol je simptom koji se mora eliminisati i svi moraju da budu srećni. Ta tiranija sreće, naravno, proizvodi samo sve više depresivnih ljudi. U ideologiji pozitivnosti depresivac biva dvostruko kažnjen i otuđen. Najpre gubi sopstvenu želju, a zatim i pravo da o tom gubitku govori.

Kultura sreće proizvodi anesteziranog čoveka, nesposobnog da podnese ambivalentnost, tugu, sopstvenu nemoć. Depresivnost, ako se razume analitički, nije poremećena hemija mozga, niti manjak volje. Depresivnost je odgovor na gubitak smisla u odnosu. Uklanjanje simptoma lekovima ili brzim terapijama ne dotiče prazninu, jer ono što nedostaje čoveku jeste odnos i smisao koji se kroz taj odnos pravi.

Iz Lakanove perspektive, depresivnost se može razumeti i kao oblik "jouissance", tihog uživanja u sopstvenom bolu. U toj nesvesnoj logici, pasivna agresija i ćutanje prestaju da budu samo sredstva kažnjavanja i postaju načini uživanja u sopstvenoj nemoći i gubitku smisla. Depresivnost, tako, ostaje u međuprostoru između kontrole i odustajanja, u unutrašnjoj dinamici u kojoj kažnjavanje sebe i drugog istovremeno postaje način da se odnos održi koliko god naopak on bio.

10/11/2025

Carveth o spiritualnosti/duhovnosti (i modernom bu****it pristupu unutrašnjem buđenju - dodatak moj)

Odnosno - spiritualnost i narcizam

"U drami Skylight Dejvida Hera (David Hare, 1997), Tom je osorni, bučni londonski preduzetnik. Evo šta on ima da kaže o duhovnosti:

„Znaš, Alis je zgrabila tu prokletu reč spiritualno. To je jedna od onih reči koje nikad nisam sasvim razumeo. Uvek sam mrzeo način na koji je ljudi koriste. Koriste je da bi sebe podigli: ‘Oh, imao sam spiritualno iskustvo’, kažu oni... Kao da je to kraj rasprave. Spiritualno znači: ‘to je moje, i skloni se!’ Ljudi je koriste da dokažu da su osetljivi; žele da ta reč uzvisi sasvim obične stvari.

Religija - e, to je nešto drugo. To mi se sviđa. Jer religija ima pravila. Zasniva se na nečemu što se zaista dogodilo. Postoje stvari u koje možeš verovati. I što je još važnije, što je čini vrednom praćenja - postoji i očekivanje kako bi trebalo da se ponašaš.

Ali ‘duhovno’... to je sve nekako meko, neodređeno. Znači: ‘pa, meni je to strašno važno! Ali, jebiga, ne umem baš da objasnim zašto.’” (str. 51)

Više od pre jednog veka, u knjizi Pravoslavlje (Orthodoxy, 1908, pogl. V), veliki G. K. Česterton (G.K. Chesterton) izrazio je sličan skepticizam prema određenim oblicima duhovnosti:

„Od svih zamislivih oblika prosvetljenja, najgori je onaj koji ti ljudi zovu unutrašnjom svetlošću. Od svih užasnih religija, najstrašnija je religija obožavanja Boga u sebi. Svi koji poznaju ljude znaju kako bi to izgledalo u praksi. Svi koji poznaju bilo koga iz ‘Centra za Višu Misao’ znaju kako to zapravo funkcioniše.

Da Džons obožava Boga u sebi, u konačnici znači da će Džons obožavati Džonsa. Neka Džons obožava sunce ili mesec, bilo šta, samo ne unutrašnju svetlost. Neka obožava mačke ili krokodile, ako ih nađe u svojoj ulici - ali ne Boga u sebi.

Hrišćanstvo je došlo na svet, pre svega, da bi potvrdilo da čovek ne treba da gleda samo u sebe, već i izvan sebe - da bi, sa čuđenjem i zanosom, ugledao božansko društvo i božanskog vođu.

Jedini pravi užitak u tome da budeš hrišćanin jeste u tome što čovek nije ostavljen sam sa svojom unutrašnjom svetlošću, već prepoznaje i spoljašnju svetlost - lepu kao sunce, jasnu kao mesec, strašnu kao vojsku pod zastavama.“

I Česterton i Herov lik Tom uvređeni su onim što vide kao samoljubivu, narcističku vrstu duhovnosti, koju suprotstavljaju religiji.

Danas često čujemo rečenicu: „Nisam religiozan, ali sam spiritualan.“ I ostajemo upitani - šta to zapravo znači? Da li ti ljudi obožavaju kristale, piramide, „duhovne entitete“ - ili sami sebe?"

Send a message to learn more

10/11/2025

Narcizam kao izbor

Nevil Sajmington je među retkima koji je pokušao da narcizam razume kao čin i to čin etičke prirode.

Njegova osnovna teza je da narcizam nije samo posledica rane povrede, već aktivan izbor. Dete, kaže on, zbog spleta nepovoljnih okolnosti bira da se okrene od života, da prekine vezu sa onim što on naziva "lifegiver" - unutrašnjim izvorom vitalnosti i povezanosti.

To odbacivanje nije racionalno, ni svesno. Ono je duboko emocionalno, i često se događa kao odgovor na iskustvo razočaranja, besa, zavisti, doživljaja da je drugi previše moćan i da ga ne možemo podneti. Umesto da zadrži odnos sa tim drugim, dete se povlači, zatvara u samodovoljnost i formira narcističku organizaciju koja će ga štititi.

Sajmington u tome vidi čin destrukcije, ali i nešto mnogo bitnije - čin moralnog izbora. Narcizam je, prema njemu, izbor protiv života. Iako taj izbor nije svestan, budući da je izbor, ipak nosi dimenziju odgovornosti. Narcistički subjekt je aktivno uključen u sopstvenu zatvorenost. On ne samo da pati od odsečenosti od drugog, nego i brani tu odsečenost kao vlastiti integritet.

Ono što Sajmington naziva "preokretanje narcizma" nije terapijska tehnika, nego unutrašnja odluka osobe da se ponovo okrene ka životu. To je, naravno, uvek samo mogućnost, a ne garancija. Pa ipak, tako shvaćen narcizam zapravo donosi optimizam u vezi sa preobražajem. Reverzija je proces u kojem se ponovo javlja kapacitet za povezanost s drugima, za međuzavisnost, ranjivost, i bol koji sa tim dolazi.

Takav obrt, međutim, gradi se kroz odnos. Sajmington smatra da se u analitičkom susretu ponekad dogodi takav pomak upravo kada se pojavi, makar i nakratko, prava povezanost s terapeutom. Onda kada iz bilo kojeg razloga narcističke odbrane popuste i klijent i terapeut se sretnu kao dva obična ljudska bića.

On, naravno, ne idealizuje taj proces. Reverzija je uvek delimična. Narcizam se ne napušta trajno. Obnavlja se. Pomaci su mali i krećemo se napred-nazad. Ali, u svakom trenutku u kojem pacijent nakratko odustane od kontrole i dopusti da ga drugi dodirne, koliko god to bolno ili kratko bilo, narcizam je privremeno oslabljen.

To je Sajmingtonov doprinos razumevanju narcizma - što je samo po sebi velika stvar. Pomerio ga je iz sfere dijagnostike u sferu etike. Narcizam nije samo posledica ranih propusta sredine, nego i ono što stalno sami obnavljamo. A mogućnost promene leži upravo u tom obnavljanju. Ti izbori vremenom mogu postati svesniji, te samim tim i drugačiji.

09/11/2025

04/11/2025

Irena Pilipović - psihoterapeut bravo!

https://psihoterapeut-beograd.com/archives/543?fbclid=PAb21jcAN2cgJleHRuA2FlbQIxMQABp_KALxwNWg6AcZO_e4D-iKI5YqrY64uiYTqOo5h3qfQXXC1DJnVf5c1NWQ23_aem_y2O29rf4yjxenBeiqVEUfQ

Psihodinamska analiza ovog događaja odnosi se na Rakamijeove koncepte perverzne misli, perverznog prekida veza i narcističke perverzije kao sistemskog fenomena iznetih u njegovom radu “O narcističkoj perverziji”.

03/11/2025

Masturbacija i zdravlje prostate: ili o pokušaju da se telo odvoji od duše

Čula sam da jedan broj terapeuta, naročito onih koji se obraćaju mladim muškarcima, daje savete o neophodnosti masturbacije „radi zdravlja prostate“. Naizgled, to zvuči razumno: fiziološka potreba, kao i svaka druga, ne bi smela da bude potisnuta. Međutim, taj redukcionistički način mišljenja u kojem se telo posmatra odvojeno od duše, a radnja od značenja, pokazuje koliko smo daleko od psihoanalitičkog razumevanja čoveka.

Nije svaka masturbacija ista. I nije svako „pražnjenje“ samo pražnjenje. U analitičkom smislu, svaka takva radnja ima svoj simbolički značaj. Za nekoga, to je način samoumirenja, za drugoga je kazna, samoponiženje, ili izraz sadističkog odnosa prema sopstvenom telu. Za trećeg, pak, to može biti i oblik narcističke samodovoljnosti, u kojoj se odbacuje potreba za drugim bićem.

Kada govorimo o „zdravlju prostate“, moramo biti oprezni da ne proglasimo autoerotizam univerzalnim lekom. Za neke ljude, osobito one koji su skloni kompulzivnim oblicima masturbacije, to može biti put u zatvaranje, u stvaranje samodovoljnog unutrašnjeg sveta u kojem drugi više nisu potrebni. Uz to, povezanost s pornografskim sadržajima, česta u današnjem kontekstu, ne samo da narušava sposobnost za stvarni odnos, već često dovodi do anhedonije, impotencije, ili do toga da telo drugog više ne izaziva uzbuđenje.

Pitanje masturbacije, dakle, ne može biti postavljeno samo kao pitanje fiziologije. Ono je uvek pitanje odnosa prema drugom, bilo da je on realan ili fantazijski. U klajnijanskom smislu, mogli bismo reći da je razlika između kreativne i destruktivne masturbacije razlika između odnosa prema dobrom i lošem objektu. U prvom slučaju, osoba kroz fantaziju održava vezu sa ljubavnim objektom, dok u drugom pokušava da poništi objekat, da ga kontroliše bez rizika od gubitka.

U tom smislu, insistiranje da se masturbacija svima preporučuje „radi zdravlja prostate“ deluje pomalo kao savet da i alkoholičar „pije umereno“. Onaj ko je zarobljen u kompulzivnom ciklusu ne može da „umereno“ uživa u simptomu koji ga zaposeda. Neko, dakle, može. Neko ne.

Umesto toga, možda bismo mogli, skromnije i tačnije, da kažemo da postoje različite vrste masturbacije, i da za nekoga ona može biti prolazna i oslobađajuća, dok za drugog može postati način da se izbegne susret sa Drugim, a i sa samim sobom.

Nema univerzalnih saveta za sve.

27/10/2025

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/576864/zdravlje/prevelika-ocekivanja

У данашњем друштву, у којем су брзи ритам живота и површне интеракције постали норма, често заборављамо да је љубав комплексан процес који захтева стрпљење, разуме....

27/10/2025

Autoritarna desnica, pseudomoral i univerzalna odgovornost

Kažu da svako doba ima svog proroka. U post-truth eri koju Don Karvet opisuje, prorok više nije svetac ni filozof, nego vođa - onaj koji obećava da će misliti umesto nas. U toj igri pseudomoralnosti, desnica ne nudi ideologiju u strogom smislu, mada je naravno nudi formalno. Ali ono što je bitnije je prostor za identifikaciju s vođom, privid reda i sigurnosti.

Pseudomoralnost desnice zasniva se na specifičnoj dinamici: agresija koju ljudi ne mogu da integrišu projektuje se u vođu, koji se potom doživljava kao „snažan“, moćan i sposoban da nosi sve ono što mase same ne mogu. Istovremeno, deo agresije se projektuje spolja, u „one druge“, što stvara jednostranu sliku sveta: mi smo sve što je dobro, oni su sve što je loše. Progon je opravdan jer postojimo samo "dobri mi" i "zli drugi".

Vođa u ovoj formi postaje narcistički konstrukt, idealizovana figura koja omogućava masi da se identifikuje s njegovom snagom, pravednošću i sposobnošću da razvrstava dobro i zlo. U toj dinamici savest se potiskuje, a superego postaje pervertirani zakon koji potvrđuje poslušnost i reprodukuje hijerarhiju moći. Ljudi se oslobađaju unutrašnje odgovornosti i emocionalnog konflikta, dok iluzija snage vođe zamagljuje razliku između pravde i nasilja.

Ali pseudomoral i autoritarna struktura nisu ekskluzivni za desnicu. Levica može reprodukovati slične mehanizme kroz moralni sadizam, kulturni imperativ, emocionalnu represiju i „pravo“ da kazni druge zbog sopstvene moralne superiornosti. Centar, kroz birokratske norme i proceduralnu apsolutnost, takođe oslobađa ljude od mišljenja i delegira odgovornost drugome. Ono što sve ove forme povezuje jeste to što kritička refleksija nestaje, a odgovornost postaje tuđa - prepuštena institucijama, vođama ili idealizovanim principima. Niko nije kriv, niko odgovoran. Vođa se ne dovodi u pitanje, zlo je van nas.

Frojd je pokazao da kada se superego projektuje na vođu, masa ne mora da misli. On je tata, mi poslušna deca. Zvuči lagodno? Zapravo je strašno autodestruktivno.

Klajnijanski koncept projektivno-introjektivnih procesa objašnjava kako destruktivni impulsi odlaze u vođu, dok introjektovana idealizacija vođe preuzima moć i pravednost. Masu tada karakteriše osećaj sigurnosti i iluzorna moralna ispravnost; agresija prestaje da bude problem, a iluzija moći postaje jedini instrument moralnog regulisanja.

U SAD, MAGA-pokret demonstrira kako centralizacija identifikacije s vođom oslobađa masu od mišljenja. Sve psihičke funkcije koje ljude čine ljudima projektuju se u neupitnog vođu, a spoljašnji neprijatelji postaju čista projekcija destruktivnosti. Rusija i kult ličnosti, Severna Koreja i apsolutna centralizacija moći - svuda se vidi isto: pseudomoral potvrđuje poslušnost, savest se potiskuje, a s njom i kritika i lična i kolektivna krivica i odgovornost, a masa se zombira u matriksu. Kod nas, u Srbiji, vidimo slične procese: medijski uticaj, institucionalna kontrola, i emocionalna identifikacija s vođom stvaraju privid sigurnosti i moralnog poretka, dok kritička refleksija ostaje uspavana.

Postaje potpuno neupitna salata od reči koja dolazi s vrha, ona se doživljava kao mudrost.

Karvetova post truth era osvetljava ovu dinamiku: istina gubi moralnu funkciju jer njeno priznavanje zahteva odgovornost. Autoritarna desnica funkcioniše u takvom okruženju tako što čovek prepušta mišljenje vođi i internalizuje njegove emocije i vrednosti.

Tek kada masa prepozna dvostruki mehanizam - projekciju ideala u vođu i projekciju mržnje u "neprijatelja" i vrati funkciju mišljenja, te probudi savest, pseudomoralnost prestaje da vlada. Masu tada oslobađa prostor za ambivalenciju, refleksiju i etičku odgovornost.

Autoritarni sistemi bilo koje ideološke boje proizvode pseudomoral: oslobađaju masu od unutrašnje odgovornosti, pervertiraju superego u pokvareni zakon, a istinu i kritičku misao delegiraju drugome. Naša kolektivna i individualna odgovornost je da prepoznamo te procese, da oslobodimo sopstvenu savest i delujemo iz nje, a ne iz iluzije moći, iz ubeđenja da neko drugi treba i može da misli umesto nas.

Tragedija post-istinitog doba nije samo u lažima, veći i više u tome što smo pristali da verujemo, predali smo drugom ono što nas čini ljudima, i u toj iluziji pomislili da možemo biti slobodni od odgovornosti.