Renata Senić - psihoterapeut

16/02/2026

https://www.instagram.com/reel/DUyRzgxjTvZ/?utm_source=ig_web_copy_link&igsh=MzRlODBiNWFlZA==

16/02/2026

Poslušajte

Baš sam zadovoljna epizovom.

Rado ću se opet odazvati, ali me Mihailo pozove :)
Mihailo Ilic

Da razbijemo mit da samo o narcizmu umem da govorim. Logična sledeća tema - bila bi lljubav ;)

Prvo jedna lepa vest - počela sa radom i naša prodavnica na internetu:🛍️Dva i po psihijatra webshop 👉 https://podmedia.rs/dva-i-po-psihijatra/U poslednje v...

16/02/2026

Trauma bonding i unutrašnji svet: Exciting i Rejecting objekti

Ferbern (Ronald Ferbern) nam je pokazao da svako od nas nosi u sebi više delova ega koji reaguje na to kako su nas roditelji ili značajne osobe tretirali dok smo bili mali. Neki delovi su stabilni i sigurni - to je centralni ego, deo koji zna da postoji ljubav i sigurnost. Ali postoje i loši delovi, koji prave problem kada se uključe u interakcije sa drugima. To nisu dobri delovi, oni su derivati superega. Tu su, pardon my french, da nas zajebavaju.

Exciting objekat tzv. uzbuđujući objekat. To je onaj koji stalno zavodi, daje pažnju i privremeno čini da se osećamo dobro, ali nikada ne ispuni obećanja. On stalno održava osećanje iščekivanja i uzbuđenja.

"Hej, ljubavi, vodim te na Fiji sledeće godine. Oh f**k, nećemo moći, isprečio se posao. Biće nešto drugo još bolje od Fidžija, samo molim za strpljenje. Ne mogu se razvijati brže od ovoga - budi strpljiva sa mnom, Sva će blaga ovog sveta naposletku biti tvoja... KABUM! (Kako li se samo oseća ta devojčica/devojka?) Mora da je puna nade... Barem na početku.

Rejecting object – odbacujući objekat. To je onaj koji stalno kritikuje, omalovažava i uništava samopouzdanje.

Kada ova naša puna nade pita - A kad će taj Fidži? Pogađate šta dobija kao odgovor: Gde će ti duša? Rmbam, rintam, lomim se. Tvoje je samo da budeš lepa, a čak mi se više ni ne osmehuješ. Gde je seks? Kada smo poslednji put imali seks? Koju ja motiivaciju imam da te vodim na Fiji, ako moje osnovne potrebe nisu zadovoljene? Taj take out koji plaćaš mojim parama ne može da zameni tvoju kuhinju. A ona ionako zvrji prazna - za ukras smo je kupili. Da je slikaš za instagram. To što blendaš borovnica smuti svako jutro - ne zove se kuvanje.

I najzad - ko si bre ti da te JA vodim na Fiji? Šta si ti meni dala? Samo si uzela, samo si me iskoristila, izmuzla. Čak si se i ugojila! (?)

Spavaću na kauču. Ne, zapravo, ti spavaj na kauču. Da se barem malo odmorim od tebe.

Kada se ova dva objekta kombinuju, nastaje ciklus nalik na narcističko zlostavljanje. Malo dobrog (uzbuđujući objekat) privremeno daje osećaj vrednosti, a puno lošeg (odbijajući objekat) stvara bol, strah i sram. Mozak, naučen na ovakve obrasce iz ranog detinjstva, ostaje zarobljen u toj dinamici i odrasla osoba nesvesno bira partnere koji ponavljaju isti obrazac.

Znači, kada mislimo „ovaj partner me uništava“, često nije prvi put da nas neko povređuje. Naša rana je stara, iz detinjstva, i sada se samo reaktivira kroz istu kombinaciju Exciting i Rejecting objekata.

Razumevanje ove logike pomaže da prepoznamo stare šablone i počnemo da radimo na prekidanju ciklusa bola, kroz introspektivni rad ili terapiju.

Malo dobrog, puno lošeg. To je formula koju Ferbern opisuje, i to je ono što zovemo trauma bonding. Razumeti ovo znači videti gde stara rana utiče na sadašnjost i početi da se oslobađamo njene moći.

Renata Senić

15/02/2026

Rage baiting

Rage baiting predstavlja strategiju komunikacije koja svesno proizvodi bes kako bi generisala pažnju. Njegova svrha nije razmena mišljenja niti produbljivanje razumevanja, već izazivanje emocionalne reakcije koja povećava vidljivost sadržaja. U digitalnoj ekonomiji pažnje, intenzivna emocija donosi veći domet.

Mehanizam je jednostavan. Objavljuje se sadržaj koji provocira, ismeva ili ponižava. Publika reaguje, komentariše, deli, prati razvoj drame. Algoritam registruje pojačanu aktivnost i dodatno širi sadržaj. Bes postaje pogonsko gorivo distribucije.

Važno je razumeti da ni radoznalost nije neutralna. Kada neko lajkuje sadržaj zato što mu je zanimljiv, kada prati profil kako bi „gledao dramu“ i posmatrao sukob kao da sedi u bioskopu sa kokicama, ta pažnja ima realan efekat. Algoritam ne prepoznaje ironiju, distancu ni zabavu. Prepoznaje interakciju. Svaki lajk i svako praćenje podižu vidljivost. Na taj način, bez loše namere, podržavaju se nalozi koji funkcionišu kroz agresiju i degradaciju.

Kada se kolege javno ismevaju, kada se upoređuju sa životinjama, kada se sertifikati profesionalnih udruženja omalovažavaju kroz vulgarnu retoriku, to nije duhovitost niti satira. To je normalizacija nasilnog diskursa. Odgovornost integrisanog građanina jeste da se od takvog prostora skloni. Ne iz straha, već iz etičkog stava.
Mnogi ljudi nisu u potpunosti svesni da lajk i praćenje predstavljaju oblik podrške. Upravo ta podrška omogućava bahatost i daje vetar u leđa ponašanju koje sistematski degradira struku. Ovo nije materijal za mim. Ovo nije zabava. Reč je o procesu koji podriva poverenje u profesiju.
Posebno je zabrinjavajuće što se sve odvija pred očima klijenata, edukanta i budućih terapeuta. Pacijenti posmatraju opšti sunovrat profesionalnog dijaloga. Poverenje u struku slabi bez obzira na teorijsku orijentaciju pojedinačnih stručnjaka. Psihoterapija je delikatna profesija koja počiva na integritetu, kapacitetu za empatiju i sposobnosti samorefleksije.

Razumljivo je da drama privlači pažnju. Ipak, ljudi koji biraju da se bave psihoterapijom pozvani su na viši stepen unutrašnje odgovornosti. Unutrašnja trijaža postaje nužna. To znači svesno odlučiti da se ne prati ono što je u suprotnosti sa dostojanstvom profesije i sa pristupom koji je empatičan, pogrešiv, ali dovoljno dobar.

Pažnja je danas moć. Način na koji je raspodeljujemo oblikuje budućnost profesije.

14/02/2026

Šta se stvarno ruši kada se pokušava strušiti poredak - priča o granicama, simboličkim zakonima i njihovom propadanju - priča o manjku subolizacije i razularenom doživljaju prava na.... štagod

Dejvid Kuper i Žak Lakan pripadaju istoj intelektualnoj epohi i dele interesovanje za odnos subjekta i zakona. Lakanova teza da je nesvesno strukturisano kao jezik podrazumeva da se čovek rađa u poredak koji mu prethodi. Zakon, granica i Ime Oca predstavljaju oslonce tog poretka. Subjekt postaje subjekt upravo kroz prihvatanje da nije izvor strukture, već da u nju ulazi.
Kuper u Jeziku ludila razmatra poziciju subjekta koji ne uspostavlja odnos sa tim zakonom. Kada granica ne dobije simboličko mesto, zakon gubi opšte važenje i biva doživljen kao spoljašnja prinuda. Subjekt tada pokušava da sopstvenu perspektivu postavi kao meru stvarnosti. Umesto da zauzme mesto u strukturi, on teži da strukturu preoblikuje prema sebi.
U profesionalnim zajednicama to se može videti kao pokušaj rušenja postojećeg poretka. Takav čin može poprimiti oblik revolucionarne retorike, pozivanja na temeljnu promenu ili insistiranja na dolasku do nečega što se naziva autentičnim ili realnim. U tim pozivima često se nalazi energija nezadovoljstva sistemom, potreba za priznanjem i snažna investicija u sopstvenu poziciju.
Iz dubinske perspektive, odbijanje granice govori o teškoći integracije sopstvenog mesta u strukturi. Prihvatanje zakona podrazumeva prihvatanje ograničenja, razlike i hijerarhije. To znači priznati da je poredak postojao pre nas i da će postojati posle nas. Za neke subjekte to iskustvo aktivira snažan doživljaj isključenosti ili potcenjenosti. Rušenje strukture tada postaje pokušaj uspostavljanja kontrole i potvrde sopstvene vrednosti.
Kada većina članova zajednice doživljava postojeći okvir kao dovoljno dobar, u vinikotijanskom smislu, tada struktura funkcioniše kao prostor koji omogućava razvoj i razliku bez raspada. Dovoljno dobar poredak ne zahteva savršenstvo. On obezbeđuje stabilnost, kontinuitet i mogućnost korekcije bez destrukcije. Subjekt koji ne može da prihvati takvu strukturu često teži radikalnom preuređenju jer samo potpuna promena obećava osećaj unutrašnje koherencije.
Plastično rečeno, zajednica podseća na kuću koja stoji na temeljima postavljenim mnogo pre dolaska sadašnjih stanara. Većina u toj kući živi, prilagođava prostor i povremeno ga renovira. Onaj ko želi da sruši temelje često to čini iz uverenja da će tek na praznom prostoru moći da izgradi sopstveni oblik sigurnosti. Dubinski, reč je o potrazi za mestom koje bi donelo osećaj priznanja i celovitosti.
Ovakva dinamika objašnjava zašto se u nekim profesionalnim sporovima pojavljuje retorika rata. Rat omogućava jasnu podelu i snažnu identifikaciju. On pruža intenzitet koji kompenzuje unutrašnju nesigurnost. U simboličkom poretku koji je dovoljno dobar, energija se usmerava ka razvoju i diferencijaciji. Kada granica ne dobije svoje mesto, energija se usmerava ka rušenju.
Kuperova i Lakanova perspektiva n**e jezik za razumevanje tih procesa. Prihvatanje zakona strukturira subjekt i zajednicu. Dovoljno dobar poredak omogućava rast bez destrukcije. Odbijanje granice otvara prostor u kojem se lična borba za mesto preobražava u zahtev za promenom celine.

Poredak nije savršen, ali omogućava život.
Napad na njega nekada je politički čin, a nekada lična drama koja traži razumevanje.
Dovoljno dobro okruženje ne proizvodi savršenstvo, već mogućnost rasta. Onaj ko ga ruši često vodi borbu koja je mnogo intimnija nego što izgleda.

08/02/2026

Danas u Politikinom Magazinu

27/01/2026

Političke, a često i ostale, klike nisu zajednice mišljenja, nego zajednice protivljenja

Ljudi se u javnom prostoru okupljaju oko stavova, ali se vezuju oko figura.

Hajderova teorija ravnoteže pokazuje da psiha teži jednostavnim, konzistentnim mapama odnosa. Ako je neka osoba ili grupa označena kao nosilac pretnje, nepravde ili opasnosti, svako ko stoji nasuprot toj tački ulazi u povoljniji emocionalni registar. Psihološki sistem organizuje ljude prema pozicijama u trouglu odnosa, a ne prema njihovoj složenosti.

Aronsonovi nalazi o kognitivnoj disonanci objašnjavaju unutrašnji pogon tog procesa. Nesklad između mog negativnog stava prema jednoj strani i pozitivne slike nekoga ko je s njom povezan stvara napetost. Ta napetost traži razrešenje kroz preuređivanje procena. Ljudi prilagođavaju sliku drugih da bi sačuvali osećaj koherentnosti sopstvenog stava. Emocionalna ekonomija favorizuje rešenja koja brzo uklanjaju unutrašnji konflikt. Isplativija su.

U medijskom i političkom prostoru to postaje kolektivni mehanizam. Javni diskurs stalno proizvodi figure neprijatelja. Oko tih figura se formiraju klike. Pripadnost se gradi kroz zajedničku distancu prema istom objektu. Ljudi doživljavaju bliskost sa onima koji stoje na suprotnoj strani od označenog protivnika. Ta bliskost se oseća kao vrednosna, moralna i duboko lična, ali je u stvari strukturno zasnovana na zajedničkoj negativnoj referenci.

Psihodinamski, to izgleda kao kolektivno cepanje objekata. Neprihvatljivi afekti, agresija i strah, pripisuju se onima van grupe -"njima". Neprijatelj postaje nosilac lošeg objekta. Grupa se organizuje oko idealizovanog dobrog objekta koji predstavlja "nas". Svako ko napada spoljašnji loš objekt dobija mesto u zoni dobrog. Spoljašnji raspored odnosa stabilizuje unutrašnji svet. Ambivalencija se smanjuje, anksioznost opada, osećaj identiteta jača.

Ovaj način strukturisanja se formira vrlo rano i stoga ga zovemo primitivnim. On počiva na jednostavnoj podeli - cepanju, pojednostavljivanju i brisanju složenosti. Ljudi se pretvaraju u funkcije u konfliktnoj mapi. Istina o drugom čoveku postaje sporedna. Bitna je njegova pozicija u odnosu na figuru neprijatelja. Socijalno polje se organizuje u skladu sa osećanjima - "dobrim" i "lošim".

Iz te perspektive, političke i medijske klike često liče na emocionalne koalicije koje održavaju unutrašnju ravnotežu svojih članova. Diskurs o vrednostima daje narativni okvir. Strukturna osnova ostaje raspodela ljubavi i mržnje duž linija konflikta. Psihološka dobit je osećaj sigurnosti i pripadanja. Epistemološka cena je gubitak interesa za realnost drugog.

Na kraju ostaje prilično jasna slika. Ljudi se retko i usporeno okupljaju oko istine. Oko neprijatelja se okupljaju brzo i ostrašćeno, uz čvrsta uverenja.

Pozicioniranje daje identitet.

Istina traži kapacitet za ambivalenciju koji retko postaje masovni pokret.

24/01/2026

Kada neko kaže da se razočarao jer je čuo tvrdnju da smo svi narcistični, to zaista otvara pitanje sa kim razgovaramo i na kom nivou razumevanja.

U psihologiji je odavno jasno da narcizam nije etiketa za „loše ljude“, već osnovna dimenzija psihičkog funkcionisanja.

Narcističke potrebe, regulacija samopoštovanja i odnos prema sopstvenoj vrednosti pripadaju svim ljudima, bez izuzetka.

Reagovati na takvu tvrdnju uvređenošću ili povređenošću znači ili ne poznavati elementarne pojmove struke ili ih svesno izbegavati zarad očuvanja idealizovane slike o sebi.

Ako je problematično čuti da svi imamo narcističke aspekte, onda je problem u nespremnosti da se podnese osnovna činjenica o ljudskosti A bez te spremnosti, svaka ozbiljnija rasprava o psihologiji postaje nemoguća.

23/01/2026

VAŽNO
Zamoliću sve prijavljene za sutrašnju radionicu da provere svoj mejl i da li im je stigao link i da mi pišu ukoliko nije.

21/01/2026

Važno obaveštenje oko učešća na radionici
Drage koleginice i kolege,
Još jednom podsećam da je neophodno da mi mejlom pošaljete potvrdu o uplati, zajedno sa mejl adresom na koju želite da vam bude poslat Zoom link za radionicu.
Na račun mi pristižu uplate sa imenima koja ne mogu da povežem sa postojećom mejl komunikacijom. U situacijama u kojima nemam vaš mejl i potvrdu o uplati, nemam tehničku mogućnost da vas kontaktiram niti da vas uključim u radionicu.
Radionica se održava u zakazanom terminu i odgovornost je učesnika da se blagovremeno jave mejlom sa potrebnim podacima. U suprotnom, neću biti u mogućnosti da pošaljem Zoom link, niti da snosim odgovornost za nemogućnost prisustva radionici.
Hvala na razumevanju i saradnji.
Srdačno,
Renata Senić