18/07/2021
Mi ne možemo izmeniti naše detinjstvo.
Ne možemo ga ni proživeti ponovo.
Ne možemo ni obrisati iskustva koja smo doživeli.. kao ni povrede koje su nam naneli..
Ali, ono što možemo je:
- da se ponovo sretnemo sa sobom, na istom onom mestu u duši kao kada smo nekada bili usamljeni, napušteni ili povređeni.
- možemo ugledati sav bol tog deteta koji se sakrio u rupi nemoći, u praznini i tami..
- možemo ga priznati i dozvoliti, a onda otvoriti i sva ona mesta potisnutih i progutanih emocija..
- možemo zagrliti to malo biće ili mu pružiti ruku i podsetiti ga da više nikada neće biti samo.. da je voljeno.. i dovoljno baš takvo kakvo jeste.
- možemo mu reći da ga mi vidimo i da ćemo od sada mi brinuti o njemu..
- možemo, konačno, i kreirati neke nove slike i završetke.. koji nam otvaraju put za dalje..
•
Jer sada, kao odrasli, zaista možemo, iz dana u dan, da radimo na tom unutrašnjem odnosu..možemo biti tu za naše unutrašnje dete, na način na koji mu je to potrebno..
Možemo da čujemo sopstvene potrebe i vapaje duše i da budemo tu za njih.. da se zauzmemo, da podržimo.. Možemo da budemo tu za sebe, na način na koji nismo
mogli ranije..kada smo bili mali i zavisili od drugog..
Sada imamo svest o tome da imamo Sebe.
Sada imamo znanje, iskustvo i okean mogućnosti da prigrlimo taj ranjivi, istinski, detinji, povređeni i uplašeni deo nas... ..možemo mu šapnuti 'tu sam', 'volim te', 'čuvam te' ..... i sve će postati malo lakše..
•
(Sve ovo često ne možemo sami..ali, i to je u redu. U redu je potražiti podršku..i reći ne umem ili ne mogu sam/a. Tako preuzimamo odgovornost za Sebe i svoj život.)
*
Ovo ne znači da nas neko može spasti. Ovo znači da nam može pomoći da ostvarimo susret sa sobom.
*
*
