Psihološko savetovalište Psihum

13/11/2025

12/11/2025

Muškarcima se servira potpuno drugačiji svet od sveta koji se servira ženama. Svet koji okruženje konatruiše za muškarce zvuči kao rat ili bar poligon na kome se takmiči za “alfa” titulu. Koja pravila u takvom svetu važe? Muškarci ne smeju da plaču, moraju da stisnu zube, da ne prave dramu. Da budu stub, oslonac, rešenje. I tako, dok se devojčicama dopušta da razumeju svoje emocije, muškarci uče da ih zamrznu i sakriju kako bi preživeli tako oholo konstruisan svet.

Većina muškaraca koje srećem u terapiji nije došla zato što su odlučili da potraže pomoć. Došli su jer ih je telo izdalo, brak pukao, posao propao, ili jer su se jednog jutra probudili prazni. Oni nisu „neposvećeni sebi“ zbog biološke predispozicije, oni su sistematski naučeni da se ne posvećuju sebi. Emocije nisu njihova teritorija.

Muška depresija često ne izgleda kao tuga. Ona izgleda kao bes, sarkazam, rad do iznemoglosti, izolacija, alkohol, seks bez povezanosti, prekomerno vežbanje, ironija kojom se ubija svaka ranjivost, impotencija. Muška anksioznost ne zvuči kao „bojim se“. Zveči kao nervoza, kao previše kontrole, kao pokušaj da sve bude pod konac da bi se zadržala iluzija sigurnosti.

Sistem ih ne prepoznaje jer je i sam dizajniran po meri nekog drugog. Mentalno zdravlje je predugo bilo jezik kojim muškarci nisu naučeni da govore. A i kad pokušaju, često ne nađu prostor koji ih razume. Jer muškarac neće lako sesti i „pričati o emocijama“.

Zato su nam neophodni novi načini rada sa muškarcima. Kontekst o kome mogu načiti da nije biologija ta koja je podelila poslove, teme i reakcije na muške i ženske već društvo. Da ideja o muškarcu koji malo priča, mnogo radi, udovoljava hirovima partnerke i snažno i hrabro nosi sve na svojim plećima prosto nije zdrava.

Muškarci ne pate manje od žena. Oni samo pate drugačije, tiše i skrivenije. Ako hoćemo da menjamo sliku mentalnog zdravlja muškaraca, moramo prestati da ih posmatramo kroz prizmu onoga što nisu. Nisu emocionalno operisani, nisu hladni, nisu neosetljivi. Oni su naučeni da prežive u okvirima u kojima izražavanje bola znači gubitak dostojanstva.

Tema muškog mentalnog zdravlja nije samo novembarska kampanja, to je prilika. Da redefinišemo šta znači biti jak. Da snagu ne merimo po tome koliko možeš da izdržiš, nego koliko možeš da se povežeš. Da naučimo da „biti čovek“ nije suprotnost od „biti muškarac“. Tek kada muškarci počnu da ozdravljuju, ozdraviće i kultura koja ih je tako i izgradila.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

11/11/2025

Često mislimo da ništa ne raditi znači: ništa se ne dešava. Da je stajanje u mestu pasivno, tiho, gotovo beživotno stanje, vreme u kojem “nema prilike”, pa zato “nema ni smisla da se krene”. Ali stajanje u mestu je u praksi sve samo nije mirovanje. To je posao. Aktivni, svakodnevni posao održavanja statusa „kvo“.
Jer da bismo ostali gde jesmo, potrebno je mnogo truda. Potrebno je da svaki dan u sebi poništimo znakove da je vreme za promenu. Da prepoznamo priliku i odmah joj nađemo manu. Da svaku iskru mogućnosti ugasimo rečenicom “nije još trenutak”. Da racionalizujemo, opravdamo, smirimo sebe lažnim mirom koji nije mir, nego kontrolisana stagnacija.
Ispod površine svesnosti radi čitava fabrika unutrašnjih mehanizama koji nas drže tu gde jesmo. Strah od greške, stid od neuspeha, krivica ako pođemo svojim putem… svi oni zajedno održavaju našu poziciju nepomičnosti. Svaka nova mogućnost mora da prođe kroz filter sumnji, strahova i “šta ako” pitanja, dok ne postane neprepoznatljiva. I kada konačno odustanemo, mislimo da smo sačuvali sigurnost, a zapravo smo samo investirali ogromnu psihičku energiju u zadržavanje poznatog. Na površini svesnosti to izgleda kao iščekivanje, nadanje, trud, razočaranje, ponovni pokušaji…
Međutim, ceo ovaj sistem sa obe strane nivoa svesnosti radi sinhronizovano u cilju stajanja u mestu. I ne samo to, radi zajedno da bi nas uverio da je “stajanje u mestu” manje bolno od pokreta. A nije. Pokret traži hrabrost. Mesto traži disciplinu straha.
Stajanje u mestu je posao bez odmora. Potrebno je stalno održavati priču u glavi o tome zašto “sad nije vreme”. Potrebno je potiskivati glas koji šapuće da bi možda bilo moguće i drugačije. Potrebno je svaki dan iznova birati poznato, iako osećamo da više ne pripadamo tamo gde jesmo.
A pokret, koliko god nepoznat, često traži manje snage nego svakodnevno držanje kočnice. Pokret oslobađa energiju koju stajanje troši.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

10/11/2025

Ponekad se u “ovde i sada” dogodi nešto neobjašnjivo snažno. Kao da trenutak pukne, i u deliću sekunde odreagujemo pre nego što stignemo da razumemo šta se uopšte desilo. Tada, bez ijedne reči, bivamo prebačeni unazad. Na “nekad i tamo”.

Ovaj fenomen zovemo skriptna praćka. Ona je kao nevidljiva elastična nit koja povezuje naše sadašnje reakcije sa starim, nekompletiranim iskustvima. Nekompletirana su ona iskustva iz prošlosti koje nas još “žuljaju”. Traumatična, bolna, neprijatna, nezavršena… sva ona koja su imala dovoljno težine da se oko njih skript nadgradi. Takva iskustva postala su žive tačke iz prošlosti od kojih je vreme prošlo ali ne i bol. Slično elastičnoj praćki na kojoj je jedan kraj zakucan za nekompletirano iskustvo, što smo mu dalje to je praćka jače zategnuta i to će puštanje drugog kraja biti eksplozivnije. Kada drugi kraj puštamo? Svaki put kada neka situacija ili rekacija sagovornika ima obris sličnog a nekompletiranog iskustva iz prošlosti. Tada, više nismo u sada i ovde. Mi smo ponovo ono dete koje pokušava da bude dovoljno, koje se trudi da ne razočara, koje se povlači, ili napada da bi preživelo.

U takvim trenucima, “ovde i sada” se gubi u magli “nekad i tamo”. Rečenice, emocije, razmišljanja, postupci… sve postaje proizvod ove skriptne praćke. I dok posmatramo sopstvenu reakciju, negde duboko znamo da ona nije samo produkt ovog trenutka. Ona je produkt nečeg starijeg, nečeg što još uvek traži završetak.

Skriptna praćka je način na koji nesvesni deo psihe pokušava da nas vratiti do mesta gde je priča ostala nedovršena. U tom smislu, ona nije neprijatelj. Ona je podsetnik. Šalje nas nazad ne da bismo se opet povredili, već da bismo konačno razumeli. Ako umemo da zastanemo, da osetimo i da je prepoznamo, onda ona popušta.
Tada se energija vraća u uvde i sada, gde imamo izbor. Tako prestajemo sa proigravanjem scena iz prošlosti samo sa zrelijim telom i drugim sagovornicima i počinjemo da režiramo nove, sadašnje scene.

Kada naučimo da prepoznamo ovaj proces i da vratimo energiju u „sada i ovde“ rešili smo deo problema, ono što nam ostaje je da tamo, u toj staroj sceni, kompletiramo priču, prebolimo je i da iz nje vratimo ono parče nas koje je tada ostalo tamo. Tek tada sadašnjost postaje slobodna.

“Ovde i sada” nije mesto gde počinje problem. To je mesto gde problem postaje vidljiv. A izlečenje počinje onda kada prestanemo da se vraćamo u prošlost samo da bismo je ponavljali, i počnemo da se vraćamo da bismo je odbolovali.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

09/11/2025

Prokrastinacija je zapravo savršeno smišljen mehanizam stajanja u mestu. Znamo da nešto treba da uradimo, ali ne radimo. Svest viče „ajde više“, nesvesno šapuće „još malo“. I tako danima, nedeljama, godinama…
Nije to lenjost. Nije ni nedostatak volje. Prokrastinacija je zapravo jedan od načina na koji naš psihički aparat pokušava da se zaštiti. Da sačuva status kvo, poznato stanje, makar i disfunkcionalno. Prosto je, promena znači kretanje, a kretanje znači rizik.

Perfekcionisti, na primer, odlažu početak dok ne osete da su dovoljno spremni. Dok sve ne bude savršeno posloženo. Oni čekaju trenutak u kojem će biti sigurni da neće pogrešiti, a taj trenutak, naravno, nikad ne dođe. Jer ne radi se o realnoj spremnosti, već o unutrašnjem glasu koji neprestano postavlja lestvicu iznad njihovog dometa.
S druge strane, postoje oni koji se ne plaše neuspeha, već uspeha. „Šta ako mi pođe za rukom? Šta će tada biti sledeći cilj? Hoću li umeti da održim to što sam postigao?“ Tada, neuspeh postaje lakši za nošenje jer je poznat dok je uspeh zapravo nepoznat, stran i daleko teži.

A ima i onih koji odlažu jer vole tempo panike. Oni ne počinju na vreme jer su navikli da se osećaju živima tek kad im gori pod nogama. Kada adrenalin udari i kad se opcije suze na „pet do dvanaest“. Tada postaju žrtve sopstvenog haosa.
Tu su i oni koji se boje reakcija okruženja koje će komentarisati, procenjivati, upoređivati. Pa je sigurnije ne početi nego se izložiti.
Sve su to načini na koje se psiha, pod maskom racionalnih izgovora, zapravo štiti od bola koji bi nastao uspehom, neuspehom, osudom ili bilo čim drugim čemu damo dovoljno moći da nas uzdrma.

Prokrastinacija nije slabost karaktera, već signal unutrašnje dinamike. Simptom sistema uverenja, emocija i skriptnih odluka koje su nastale davno, često u detinjstvu, kako bi nas sačuvale. Kada kažemo „od sutra“, ne govorimo o zadatku, već o delu nas koji se boji pokreta, jer pokret znači mogućnost promene. A promena uvek razbudi nešto staro, ranjivo i nesigurno.

Zato se prokrastinacija ne „leči“ naglim početkom. On može dati kratkotrajan efekat, ali ne menja uzrok. Istinska promena nastaje kad počnemo da oblikujemo unutrašnji svet tako da više ne mora da se brani od početka.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

05/11/2025

Nesvesna rečenica koja često prati drugu trudnoću glasi: „Ovog p**a ću uraditi sve kako treba.” Prvo dete nas suoči sa realnošću roditeljstva. Nauči nas da ljubav nije dovoljna ako nema strpljenja, da briga može ugušiti ako nije praćena poverenjem, da granice nisu isto što i zabrane. Nauči nas kako izgleda ljubav kada si iscrpljen, kada nemaš vremena za sebe, kada učiš da funkcionišeš uz malo sna i previše odgovornosti. I u toj lekciji nestaje idealistička slika roditeljstva koju smo usvojili kroz kulturu, savete, filmove i tuđe priče. Ostaje samo stvarnost , sirova, zahtevna, često haotična, ali istinita.
Kada dođe drugo dete, u nama se pokrene duboka, često neosvešćena želja da ovog p**a bude „kako treba“. Da ne pogrešimo tamo gde mislimo da jesmo prvi put. Da budemo smireniji, dosledniji, prisutniji. Da ispravimo ono što smo pogrešno rekli, uradili, osećali. Da dokažemo sebi da smo sada zreli roditelji. Ali ta želja, koliko god bila plemenita, u sebi nosi zamku. Pretvara roditeljstvo u popravni ispit.
Roditelj tada na vrat stavlja očekivanje da će, ako ovaj put „položi“, dokazati da vredi. Da nije pogrešio. Da nije oštetio svoje prvo dete. I da možda napokon može da oprosti sebi. Ta težina je nevidljiva, ali ogromna. Drugo dete postaje simbol iskupljenja, a ne samo dete. Postaje dokaz da smo se promenili. Postaje svedok našeg rasta, ali često i talac naših starih krivica.
U tom procesu, prvo dete nesvesno dobija svoju ulogu. Od njega se očekuje da razume. Da „bude veliko“. Da prihvati promenu dinamike, da se raduje novoj bebi, da sarađuje, da ne pokazuje ljubomoru, da bude deo roditeljske reparacije. Ono postaje emocionalni most preko kog roditelj pokušava da pređe iz osećaja krivice u osećaj ponosa. A dete to oseća, jer deca uvek osećaju. Iako ne razumeju rečima, čitaju ton, pogled, energiju. I onda, nesvesno, pokušavaju da pomognu roditelju u tom iskupljenju. Da budu dobra, razumna, strpljiva. A to ih često prerano udalji od sopstvenog detinjstva.
Drugo dete, s druge strane, ulazi u svet u kom već postoji roditeljska samorefleksija, ali i skrivena potreba da ono bude „dokaz“ da smo sada bolji. Od njega se očekuje da bude mirnije, zdravije, srećnije, da „popravi“ ono što je prvi put bilo teško. Ali dete ne može nositi tu simboliku. Niti treba. Ono je došlo da bude ono što jeste, a ne da isceljuje tuđu prošlost.
Roditelj, dok pokušava da ne ponovi greške, često nesvesno pravi nove. Jer fokus nije na detetu, već na sopstvenom doživljaju sebe. On ne vidi da ne popravlja dete, već sebe iz prošlosti. Pokušava da izleči onog roditelja koji je tada bio preplašen, izgubljen, sam. I u toj potrebi da bude bolji, gubi kontakt sa onim što je sada, sa živim, autentičnim detetom koje traži prisustvo, a ne savršenstvo.
Svaka nova trudnoća i svako novo dete nose priliku, ali ne za dokazivanje, nego za svesnost. Da ovaj put ne moramo da budemo „bolji“, već prisutniji. Da ne moramo da „popravimo“, već da razumemo. Jer deca ne traže roditelje koji ne greše. Traže one koji ih čuju, vide i vole i kad pogreše.
Roditeljstvo nije popravni ispit nego proces učenja ljubavi kroz različite oblike života. Prvo dete nas nauči kako izgleda početak, a drugo nas nauči kako izgleda oproštaj od iluzije da ćemo ikada biti potpuno spremni. I baš u tom trenutku, kada prestanemo da dokazujemo i počnemo da bivamo, roditeljstvo postane ono što zapravo jeste: odnos, a ne projekat. Živ, neuredan, iskren i jedinstven.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

04/11/2025

Ljudi često govore o sudbini kao o nečemu što se događa negde “tamo napolju”. Kao o nevidljivoj sili koja nam određuje put, spaja nas s nekim, odvaja od nekog drugog, daje nam šanse ili ih oduzima. Ali ono što zaboravljamo jeste da sudbina nije scenario koji neko drugi piše. To je priča koju mi sami pričamo, svakog dana, o sebi i u sebi. I to ne samo velikim rečenicama, već baš onim malim, svakodnevnim mislima koje prolaze neprimetno dok živimo.
Reči koje izgovaramo sebi nisu bezopasne. One su građa. Kada sebi stalno govorimo “meni to ne ide”, “uvek biram pogrešno”, “nemam sreće”, mi zapravo ne opisujemo stvarnost, već je stvaramo. Naše misli oblikuju stavove, stavovi usmeravaju ponašanja, a ponašanja, ponavljanjem, postaju odluke koje određuju pravac života. I tako, nesvesno, kreiramo obrasce koji izgledaju kao sudbina.
U transakcionoj analizi taj obrazac zovemo skript, nesvesni životni plan koji pišemo još u detinjstvu. Nastaje iz miliona sitnih zaključaka koje dete donosi o sebi, drugima i svetu. Neko odluči da mora da bude savršen da bi bio voljen. Neko nauči da je sigurnije povući se nego rizikovati odbacivanje. Neko poveruje da ljubav dolazi tek posle bola. I onda odrasli ljudi, koji su nekada bila ta deca, žive te odluke kao da su spolja određena i u kamenu uklesana sudbina.
Ali dobra vest je da skript nije uklesan u kamenu. On je priča koju možemo da prepišemo. Onog trenutka kada postanemo svesni svojih starih unutrašnjih rečenica, dobijamo priliku da napišemo nove. “Vredim i kad pogrešim.” “Mogu da biram.” “Ne moram da ponavljam.” Te rečenice nisu samo afirmacije, već nova misaona mapa koja menja način na koji doživljavamo svet i sebe u njemu.
Sudbina, dakle, nije niz događaja koji nam se dešavaju. Ona je niz unutrašnjih odluka koje donosimo, često nesvesno, a zatim ih projektujemo napolje. Kada promenimo unutrašnji narativ, promeni se i film koji gledamo.
Zato, ako vam se čini da život ponavlja iste priče s različitim likovima, možda nije do scenarija nego do scenariste. Možda je baš sada pravi trenutak da ustvari u svoje ruke i napišete novi zaplet. Najveći plot twist u životu nije onaj koji dolazi spolja. Najveći se dogodi onog dana kada shvatimo da sudbina nikada nije dolazila spolja, već da je oduvek živela u nama, zbog nas i zahvaljujući nama.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

01/11/2025

Postoje rane koje ne pripadaju samo jednoj osobi ili porodici nego društvu. One se ugrade u tkivo zajednice i tu ostaju zapamćene, ljudi ih nose u telu, u rečima, u svakodnevnim izborima I tako ugrađene postaju kolektivna trauma. Kolektivna trauma nije samo događaj koji se desio, već i tišina koja je došla posle njega. Ona nastaje kada se dogodi nešto toliko teško da nijedna pojedinačna priča ne može da izdrži toliku težinu, pa se bol preliva i postaje zajednička.
Zato obeležavamo. Ne zato što volimo da kopamo po prošlosti, već zato što znamo da ono o čemu se ne govori nikada zaista ne prođe. Rana koja se ne prizna ne zarasta, već ostaje da zjapi otvorena I bolna. Ćutanje ne donosi mir, nego utrnulost. Kada društvo ne ume da tuguje, ono se pretvara u cinizam, apatiju, u strah. A kad se sramimo tuge, polako zaboravimo i kako izgleda granica između pravde i nepravde.
Obeležavanje je zato lek. To je trenutak kada zajednica kaže: „Vidimo šta se dogodilo. Boli nas. I imamo pravo da nas boli.“ U tom priznanju ima dostojanstva. Ima ljudskosti. Ima života. Tek kada se zajedno suočimo sa tugom, možemo da pronađemo smisao i da povratimo osećaj povezanosti. Jer tuga, koliko god teška bila, ima moć da nas poveže. Ona nas vraća jedno drugom, vraća nas u ono što nas čini ljudima.
Ali obeležavanje nije samo tuga. U njemu ima i ljutnje. One pravedne, zdrave, pokretačke ljutnje koja ne traži osvetu, već promenu. Kada kao zajednica dopustimo sebi da se naljutimo na ono što je nepravda, što je neodgovornost, što je nemoć sistema da zaštiti, tada se u nama budi snaga. Ljutnja nam pomaže da uspravimo leđa, da ne pristanemo na ravnodušnost. Ona nas uči kako da postavimo granice i kako da iznova zamislimo svet u kojem želimo da živimo.
Kolektivna trauma traži ritual. Traži da se izgovori, da se prizna, da se ožali. Da se kroz reči, tišinu, cveće, prisustvo, pogledi i suze, pretvori u zajedničko sećanje koje ne razara, nego uči. Kada ljudi izađu na ulicu, ne dolaze samo da protestuju. Dolaze da budu zajedno. Da pokažu da bol nije privatna stvar. Da pokažu da im je stalo.
Zrelo društvo nije ono koje nema rane. Zrelo društvo je ono koje zna da pogleda u njih, da ih razume i da iz njih nešto nauči. Obeležavanje kolektivnih trauma nije slabost, to je zrelost. To je znak da smo spremni da odrastemo kao narod, da prestanemo da bežimo u zaborav i da izaberemo odgovornost, dostojanstvo i empatiju.
Samo narod koji ume da tuguje, ima pravo da se nada.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

31/10/2025

O ljubavi učimo mnogo pre nego što je osetimo. Još kao deca, gledamo kako naši roditelji razgovaraju, kako ćute, kako se mire. Posmatramo brakove oko nas, slušamo šta odrasli pričaju o odnosima, upijamo replike iz filmova i serija, čitamo bajke u kojima princeza čeka, a princ spasava. A onda, kad malo porastemo, na red dođe muzika. Tu počinje nova škola o ljubavi. Samo što je njen plan i program često poprilično disfunkcionalan.

Sve te slike, zvuci i priče zajedno grade naš unutrašnji model partnerstva. Oni nam pokazuju kako izgleda bliskost, kako se rešavaju konflikti, šta znači biti veran, šta znači oprostiti, šta znači voleti. I kada su ti modeli ispunjeni toplinom, poštovanjem i granicama, u nama se razvija ideja da je ljubav sigurno mesto. Ali kada nas pop kultura bombarduje porukama da prava ljubav mora da boli, da je drama dokaz strasti, a ljubomora znak privrženosti, tada pokupimo sasvim drugu lekciju.

„Prevari me, samo me ne ostavljaj.“ „Volim ukus tvoga đona.“ „Rani me i drugi put.“ Svi ti stihovi opisuju disfunkcionalne odnose. I ne samo da ih opisuju, već ih često slave i izjednačavaju sa ljubavlju. Nekako zvuči da tako treba.

Ako Marina Tucaković o tome ne može da napiše hit, da li je to uopšte i bila ljubav? Kada izuzmemo nekoliko balada koje se puštaju za prvi mladenački ples, gotovo sve što iz domaće muzike saznajemo o ljubavi staje u jednostavnu formulu: ako ne boli, nije pravo. Ljubav postaje arena u kojoj se meri izdržljivost, a ne nežnost. Patnja, žrtvovanje i ranjenost postaju dokazi ljubavi.

Tako se kroz pesme, refrene i stihove oblikuje kolektivna slika o partnerstvu kao o nečem haotičnom, iscrpljujućem i uvek pomalo opasnom. Naučimo da je normalno ako se stalno svađamo, ako je uvek napeto, ako trpimo ljubomoru, ako nas boli, ali se ipak uvek vraćamo. Naučimo da je uzbuđenje važnije od mira, da su granice prepreka bliskosti, da se osećaj praznine zove strast. I onda, kad se nađemo u stabilnom, mirnom odnosu, počne da nam fali drama. Dosadno nam je jer nismo naučili na bezbednost. Ne prepoznajemo ljubav ako ne peče.

Problem je u tome što se kroz takve narative partnerski odnosi ne prikazuju kao prostor zajedništva i rasta, već kao ring u kojem pobednik uvek mora nekog da rani. I onda kada dođemo do stvarnog partnera koji ne viče, ne preti i ne povlači se, u nama se javi čudna sumnja: možda ne voli dovoljno. Jer gde su suze, gde su noći bez sna, gde su poruke u tri ujutru?

Ali ljubav ne mora da boli da bi bila stvarna. Kada bismo tiše pevali refrene o ranama, možda bismo čuli i neki novi ton koji kaže da ljubav može biti miran ritam dvoje ljudi koji umeju i žele da ostanu zajedno. Možda bismo tada prestali da glorifikujemo haos i počeli da slavimo mir.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

30/10/2025

Koliko dugo već pokušavaš da postaneš bolja verzija sebe? Da popraviš, nadogradiš, ispraviš, porasteš. Da budeš neko ko zna, može, ume, sme. Neko tamo, drugi i drugačiji… A možda sve vreme nije potrebno da postaneš ništa novo, nego da se vratiš onome što jesi bio pre nego što si poverovao da to nije dovoljno.

Dok jurimo da „postanemo“, često samo dodajemo nove slojeve, nova očekivanja, uloge, maske, slike o sebi koje lepo izgledaju spolja, ali tiho prigušuju ono iznutra. Svaki taj sloj deluje kao napredak, a zapravo nas udaljava od suštine.

Odbacivanje, međutim, nije lako. Zvuči jednostavno, ali traži hrabrost. Ooozbiljnu hrabrost. Sve ove slojeve smo i dodavali da bi se zaštitili od sveta koji je to i očekivao. Jer kad skineš sve te slojeve, ostaneš nag pred sobom. Bez titula, bez uloga, bez opravdanja. Samo ti. Onaj koji si bio pre nego što si naučio da se skrivaš. Ima ljudi kojima se to neće dopasti, ima kontekasta u koje se više nećeš uklapati, ima rizika.

Ipak, izgleda da je to pravi rast, ne da postaneš veći, nego da postaneš stvarniji. Da ponovo čuješ sebe ispod buke tuđih mišljenja i očekivanja. Da prepoznaš gde se završava ono što su te naučili da budeš i počinje ono što jesi.

Autentičnost nije o tome da se izgradiš, nego da se ogoliš. Da skineš sve što nije tvoje. I da u tom ogoljenom prostoru zavoliš celog, nesavršenog i jedinstvenog sebe.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

29/10/2025

Neke emocije nas ožive. Neke nas samo drže u pokretu. Jedne su autentične, druge naučene. Autentične su spontana reakcija duše na svet. Zamenske su proizvod, produkt ozbiljnog procesa koji izvedemo da bi se prilagodili.
Dete ne uči o emocijama kroz reči, već kroz poglede, ton glasa i tišine odraslih. Ono je poput sunđera. Gleda, upija, mašta, shvata. Vrlo brzo otkrije koje emocije sme, a koje ne sme da pokazuje. Koje izazivaju podršku roditelja, a koje ćutanje, prezir ili kaznu. Kada to shvati, sve one porodično neprihvatljive emocije pokušava da potisne i zaustavi.�Ali emocija je energija, previše živa da bi ostala zakopana. Potisnute emocije se neće razgraditi ili nestati, krenuće napolje. Dete tada, u svom ogromnom kreativnom potencijalu, pronalazi način da je preobrazi, prepakuje i zameni za neku prihvatljivu koju će smeti da ispolji. I tako nastaje ova mašinerija koja nesvesno radi tokom celog života.
Ako dete nauči da nije u redu biti ljut, svaki put kada bi autentično osetilo ljutnju pretvoriće je u tugu, krivicu, zbunjenost, povređenost… u bilo šta samo da nije ljutnja.
U transakcionoj analizi te zamene zovemo reket emocijama. To su osećanja koja zauzimaju mesto onih pravih. Prepakovana su, naučena i u detinjstvu često spasonosna. Pomagala su nam da dobijemo ono što nam je tada bilo najvažnije pažnju, prihvatanje i ljubav. Ali u odraslom dobu, ta ista osećanja nas drže zarobljenima u starim obrascima. Prava emocija vodi ka rešenju, zamenska vraća u poznato, ali disfunkcionalno kolo.
Ljudi ne koriste reket emocije zato što su manipulatori. Koriste ih jer su jedino tako naučili da postoje. Neko kroz bespomoćnost, neko kroz večitu tugu, neko kroz brigu o svima osim o sebi. Sve to deluje iskreno, i jeste iskreno u svojoj funkciji preživljavanja. Samo što ispod toga često leži nešto što nikada nije smelo da bude viđeno. Leži ono zabranjeno, autentično osećanje koje je pokrenulo čitav mehanizam.
U terapiji ne tražimo kako da izbacimo zamenske emocije, već pokušavamo da razumemo šta su čuvale. Koju pravu emociju skrivaju, od čega su nas štitile. Kada pronađemo autentičnu emociju i damo joj prostora, tada počinjemo da se vraćamo sebi. Mehanizam reketiranja ostaje bez goriva.
Autentična emocija uvek ima cilj da nas pokrene ka ravnoteži. Kada joj dozvolimo da se pokaže, postajemo slobodniji. Usmeravamo se ka funkcionalnom rešenju, ka zdravom odnosu sa sobom i sa drugima.
Ispod krivice ponekad se pojavi tuga. Ispod tuge bes. Ispod besa bol. Ispod svega toga, život.�I da, nije uvek prijatno pustiti zabranjenu emociju, ali jeste oslobađajuće. Jer pravo osećanje, koliko god bilo bolno, uvek vodi ka povezanosti. Sa sobom, drugima, svetom.�Kada ugasimo mašineriju reketiranja, život nekako ponovo počne da teče.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)

24/10/2025

Ponekad se zaglavimo u sopstvenom bolu i ne znamo zašto. Kažemo sebi da želimo da nam bude bolje, da želimo promenu, da hoćemo da „izađemo iz tog kruga“, ali kao da nešto u nama ne dozvoljava da mrdnemo. Zvuči kao da postoji neki nevidljivi benefit u ostajanju tamo gde jesmo. I da, postoji. I baš tu počinje priča o sekundarnoj dobiti.

Sekundarna dobit nije svesna odluka. Niko ne ustaje ujutru i ne kaže „danas ću da zadržim svoju anksioznost jer mi prija“. Naprotiv, radi se o suptilnim, često nesvesnim koristima koje dobijamo iz svojih teškoća. Na primer, osoba koja se stalno žali na umor možda konačno dobija pažnju i brigu koje joj nedostaju. Neko ko ne može da preboli raskid možda kroz tugu održava vezu živom, makar u fantaziji. Dete koje je naučilo da ga primećuju samo kada mu je teško, odraste u čoveka koji ne zna kako da bude viđen bez bola.

Sekundarna dobit ne znači da glumimo, niti da lažiramo problem. Naprotiv, bol je stvaran, anksioznost je stvarna, tuga je stvarna. Ali duboko u psihološkom sistemu postoji deo koji kaže: dok god je ovako, dobijam nešto što mi je važno.

Zato promena često nije samo pitanje odluke. Da bi se nešto u nama zaista pomerilo, moramo da razumemo koju korist ima naš simptom. Šta nam to daje? Od čega nas štiti? Koju prazninu popunjava? Kada to postane jasno, pojavljuje se prostor za stvarnu promenu, jer tek tada možemo da pronađemo zdraviji način da zadovoljimo istu potrebu.

U terapiji se često desi da čovek dođe sa rečenicom „hoću da se oslobodim ovoga“. I onda, dok polako skida slojeve, otkrije da ga upravo to „ovo“ drži na okupu. Da je njegova anksioznost postala način da zadrži kontrolu nad svetom. Da mu tuga omogućava da ne mora da oprosti. Da mu telesni simptom daje dozvolu da stane i da se odmori.

Sekundarna dobit je, u stvari, kreativni pokušaj psihe da se zaštiti. Nije naš neprijatelj, nego signal da je neki deo nas pronašao neobičan, ali tu i tamo funkcionalan način da preživi. Zato ne idemo direktno protiv nje, već se s poštovanjem pitamo: šta ovaj simptom pokušava da postigne, čega me čuva, šta mi nudi?

I kada to razumemo, može da se dogodi promena. Jer tek kada pronađemo novi način da dobijemo ono što nam je zaista potrebno (pažnju, sigurnost, pripadanje, mir …) naš sistem više nema razloga da održava simptom. Kada to postane jasno, prestajemo da se borimo protiv svojih simptoma kao protiv neprijatelja i počinjemo da ih slušamo kao glasove delova nas koji samo traže način da prežive. Tek tada možemo da kažemo: hvala ti što si me čuvao, ali sada znam drugačije.

Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP)