Agora psihoterapijski kabinet

24/12/2025

Lažna zrelost — kad odrasteš prerano, ali ne i slobodno

Postoje ljudi koji deluju smireno, odgovorno, „jako“.

Ne traže pomoć. Ne prave dramu. Sve mogu sami.
Ali to nije zrelost.
To je rana adaptacija.

🔎 Šta kaže struka
U psihologiji se ovo često naziva parentifikacija ili pseudo-zrelost — dete koje je moralo prerano da preuzme uloge odraslih:
• da razume roditelja
• da ćuti umesto da oseća
• da bude „razumno“ umesto zaštićeno
Donald Winnicott je ovo opisivao kao razvoj lažnog selfa — ličnosti koja nastaje da bi se dete prilagodilo, a ne da bi bilo autentično.
„Kada dete mora da bude nešto što nije, gubi kontakt sa sobom.“
— D. W. Winnicott

🧘 Stoici — gde se često pogrešno tumače
Stoici nisu učili potiskivanje emocija, već razlikovanje kontrole.

Epiktet kaže:
„Nisu nas poremetile stvari same, već naša tumačenja tih stvari.“

Problem nastaje kada dete nauči da emocije uopšte nisu dozvoljene — tada „smirenost“ postaje oklop, a ne mudrost.

Iz konstruktivističkog ugla, lažna zrelost je značenje koje je dete moralo da izgradi da bi preživelo:
👉 „Ako sam jak, biću bezbedan.“
👉 „Ako ne tražim, neću biti razočaran.“
👉 „Ako sam zreo, niko me neće povrediti.“

Problem?

To značenje ostaje i kad opasnost više ne postoji.

💬 Kako se lažna zrelost vidi u odraslom životu
• teško ti je da tražiš pomoć
• osećaš se „starije“ od svojih godina
• stalno držiš sve pod kontrolom
• umoran si, ali ne znaš od čega
• ljudi te doživljavaju kao stabilnog — a ti se iznutra osećaš prazno

🧠 Psihodinamski uvid
Lažna zrelost nije snaga — to je zamrznuto detinjstvo.
Emocije nisu nestale. Samo su čekale da konačno bude bezbedno da se pojave.

08/12/2025

Depersonalizacija i derealizacija predstavljaju dva blisko povezana fenomena koji nastaju kao odgovor psihe na ekstremni unutrašnji pritisak, stres ili dugotrajnu anksioznost. U kliničkim priručnicima definišu se kao osećaji udaljenosti od sopstvenog identiteta ili okruženja, ali u praksi — kao što često objašnjavaš u svojim videima — oni nisu znak ludila, nego znak preopterećenog psihičkog sistema koji pokušava da se zaštiti. Uprkos subjektivnoj dramatičnosti, osoba zadržava svest da je iskustvo „iznutra“, što je najveća razlika u odnosu na psihozu.

Jungijanska psihologija može da pruži dodatni sloj razumevanja: simptomi se ne posmatraju samo kao smetnja, već kao nesvesni simbolički signali, poruke iz potisnutih delova psihe koji traže reintegraciju. U tom kontekstu, depersonalizacija i derealizacija nisu „greška sistema“, nego pokušaj psihe da uspostavi ravnotežu na način koji je često neprijatan, ali duboko smislen.

Nastavak na https://www.psiholosko-savetovaliste.com/depersonalizacija-i-derealizacija-kao-spliting-zasto-dolazi-do-cepanja-identiteta/

https://kabinetagora.rs/

05/12/2025

Zavisnost od društvenih mreža — kad pažnju ukradeš, a sebe izgubiš

🔎 Šta kažu istraživanja

Istraživanje iz 2025 — deca i tinejdžeri koji provode sate na mrežama imaju slabije rezultate kod testova pamćenja i čitanja nego vršnjaci koji retko koriste mreže.

Studije pokazuju da preterana upotreba društvenih mreža negativno utiče na radnu memoriju, pažnju i kognitivnu kontrolu posebno kod mladih odraslih.

Česte pauze, „skrolovanje“, notifikacije i brzi video-formati (shorts, reels, etc.) narušavaju sposobnost fokusiranja i dugotrajnog pamćenja — mozak nauči da se oslanja na spoljni impuls, a ne na unutrašnju pažnju.

✨ Psihodinamski uvid
Prekomerno angažovanje na mrežama često je nevidljiva forma bega — od dosade, usamljenosti, stresa, praznine ili neizrečenih osećanja. Ekran postaje brzi ventil za impuls; scroll — zamena za emocionalni kontakt; lajk — zamena za potvrdu. I dok misliš da si povezana, mozak polako zaboravlja kako je bilo disati bez zvuka notifikacija.

🧠 Kognitivna realnost
Preterana mrežna aktivnost fragmentuje pažnju. Možeš da misliš da radiš više — ali mozak zapravo razbacuje resurse. Fokus, pamćenje, sposobnost zadržavanja pažnje — sve pada. I nije samo „loše raspoloženje“. Radi se o promeni u načinu na koji mozak funkcioniše.

💬 Poruke iz prakse

Planiram da gledam 5 minuta — a satima ne mogu da stanem.“
„Posle skrolovanja se osećam prazno, ali ne smem da ugasim telefon.“
„Više se ne mogu skoncentrisati na knjigu — sve mi se čini dosadno.“

Ako ti ovo zvuči poznato — nisi sama. Nisi lenja. Tvoj mozak je navikao na konstantnu stimulaciju.

---

✅ Kako izaći iz kruga: šta radi Kabinet Agora

Psihodinamski rad — da razumeš odakle potiče potreba da bežiš u ekran, šta je praznina koju ćutiš i šta si predugo gasila da preživiš.

KBT + strategije regulacije pažnje — kako da resetuješ mozak, uspostaviš zdrav ritam, napraviš granice: kad i koliko koristiš mreže, sa svesnom namerom, a ne kompulzijom.

Samorefleksija + granice — učiš da prepoznaš osećanja pre nego što posegneš za telefonom; da se suočiš sa time što je unutra, umesto da bežiš spolja.

02/12/2025