Psihološki centar Temenos

18/11/2025

Srce je važno svima ❤️

💜 Započeli smo kampanju koja spašava tišine. 💜

Već 34 godine Centar Srce je tu za sve koji se osećaju usamljeno, uplašeno ili bez nade.
Naši volonteri svakog dana razgovaraju sa ljudima koji možda prvi put imaju nekoga ko ih istinski čuje.

Da bismo mogli da ostanemo ta sigurna linija, pokrenuli smo kampanju na donacije.rs.
Tvoja podrška znači da će neko, baš večeras, imati s kim da razgovara. 💬

💜 Srce nastavlja da kuca uz tvoju podršku.
👉 donacije.rs

16/11/2025

Juče je Temenos centar u organizaciji Centar za kognitivno-bihejvioralnu terapiju i prof. dr Igor Krnetić, iznova imao privilegiju da učestvuje na Master Class-u - ACT u radu sa traumom.

Zajedno smo delili znanja i iskustva, kako lična tako i profesionalna, sa edukantima 3.talasa KBT-a, kao i drugim dragim kolegama koji su želeli da uče i istražuju.

Zahvalni smo na poverenju ali i na prostoru zajedništva u kojem se stručnost gradi kroz ljudskost, prisutnost, otvorenost i saosećanje. ✨️

Hvala svima koji su bili deo jučerašnjeg dana 💗💗💗

16/11/2025

Komfor je najveća zavisnost?
Moguće najtiša.

Ne primetiš je odmah; ne menja ti dan dramatično, ne traži od tebe velike odluke. Samo ti šapuće: „Ostani tu. Ovde je poznato.“ I ti ostaneš. Još jedan dan. Pa još jedan. A veruješ da već sutra sve može drugačije, katkad obećaš sebi da ćeš od sutra drugačije. Onda ipak prođe vreme, a da se nisi pomerio, tj.pomerila ni milimetar bliže onome što ti je važno.

U terapijskoj sobi ovo neretko jeste tema. Ljudi ne biraju komfor zato što su slabi ili lenji, već često zato što su povređeni, preopterećeni, umorni. Komfor daje privid sigurnosti. Uprkos tome kako zvuči, nejčešće se i ne radi ni o kakvoj ugodnosti već samo o dovoljno poznatom, onom na šta smo se već uveliko navikli. Bivanje u istom, daje osećaj kontrole. I to jeste ljudski - osim što je lakše, deluje čak plemenito,
- ako te je život već dovoljno lomio...

Ali komfor ima bar jednu manu: ne gradi te. Ne širi te. Ne diže te .Čuva te - ali te i zadržava.
Ne motiviše da rasteš, menjaš i zapravo radiš za sebe i svoju dobrobit.

Istinski rast uvek zahteva nelagodu. Izlaganje. Iskorak u manje poznato. Ali ne haos, ne dramu, ne samopovređujući napor; već onu malu i podnošljivu nelagodu koja ti kaže: „Nešto se u tebi sada pomera. Znači da si živ, tj.živa i da može i lepše i bolje i kvalitetnije.“

Biraj ono što je u skladu sa tvojim vrednostima, ono što ti je važno, ne ono što je trenutno najlakše. Šta god da je to danas: ljubav, zdravlje, bliskost, integritet, sloboda, napredak - traži od tebe da ponekad zakoračiš izvan onog mekanog, poznatog mesta.

I to je već hrabrost.
Ne spektakularna, filmska.
Nego tvoja, tiha, svakodnevna.
Baš ona koja pravi dugoročnu promenu.

11/11/2025

Jedno od zlatnih pravila i obaveza u obrazovanju budućih terapeuta glasi: svako od nas mora proći kroz proces ličnog rada. Ne možemo istinski, posvećeno i profesionalno biti tu za druge, dok se prethodno ne suočimo sa sopstvenim strahovima, tugama, frustracijama, fobijama i davno formiranim uverenjima - onim nastalim u ranim, često potisnutim i zaboravljenim danima našeg detinjstva.

Svi ih imamo. Naša uverenja su poput korena drveta. Spolja vidimo stablo, lišće, senku, mnogo sličnih stabala - ali ono što zaista određuje snagu i pravac rasta tog jednog i jedinstvenog stabla nalazi se ispod zemlje, skriveno. Ako ne otkrijemo kakav je koren, lako ćemo ponavljati isti obrazac, čak i kada toga nismo svesni.

Tako je i sa nama. Ako se ne usudimo da pogledamo u svoj koren, u svoj unutrašnji „psihološki materijal“ - u način na koji smo bili slušani, grljeni, odbijani, kritikovani ili ostavljeni da se sami nosimo sa strahovima - rizikujemo da sopstvenoj deci prenesemo baš ono što smo želeli da nikada ne osete.

Naše rane nisu uvek vidljive. Često su potisnute, ali svakako žive. Podsećaju na uspavani vulkan - miran, dok ga roditeljstvo ne probudi. A tada, ono što je bilo zakopano u nama, lako može preplaviti i opeći dete koje smo želeli da zaštitimo.

Rad na sebi je proces. Nekada težak, nekada bolan, ali uvek dragocen. U svakome od nas živi dete koje je nekada bilo povređeno. Na nama je da odlučimo - hoće li to ranjeno dete nesvesno odgajati našu decu, ili ćemo mu dati prostor da bude viđeno, isceljeno i odraste.

Jeste li do sada otkrili- šta je ono što ste vi nasledili, a ne želite da prenesete na vašu decu!?

08/11/2025

Kada bežimo od bola, on postaje veći. Kada ga pokušavamo potisnuti, vraća se u drugom obliku: kroz nemir, iscrpljenost, napetost u telu, ili poriv da ga „ugasimo“ hranom, alkoholom, prekomernim poslom, skrolovanjem… zatrpavanjem na najrazličitije manje ili više funkcionalne načine.

No kada zastanemo i sednemo s tim, čak i samo na minut, kada ne pokušavamo da pobegnemo iako je logično i čini se prirodno - kada dozvolimo da osetimo ono što jeste tu, bez osuđivanja, bez potrebe da ga oteramo i da odmah prođe - tada nastaje ,,prostor".

Prostor u kojem se uprkos neprijatnosti može disati. Prostor u kojem osećaj ili doživljaj više nisu neprijatelji, već važne poruke tela i uma, bića: „Ja sam tu. Obrati pažnju na mene...“

Kao sve što smo u životu naučili, korisno ili štetno, možemo da naučimo da bol ne moramo ukloniti da bismo živeli smislen život. Potrebno je da naučimo da ga dozvolimo i ,,nosimo" - sa svesnošću, nežnošću i otvorenošću.

Jer isceljenje se ne događa, kako verujemo, kada nestane bol. Isceljenje počinje kada naučimo da ga osetimo, kada svojim emocionalnim kapacitetima i prisutnošću lagano izrastamo i postajemo veći od njega.

02/11/2025

Reči i priče u našim različitim životima i te kako imaju težinu, to je ono što je svojstveno ljudima, no ponašanje - ono zapravo uvek govori jezikom koji ne može lagati, prećutati, niti prevariti.

Možemo obećavati, objašnjavati, pravdati se, ali na kraju dana - ono što radimo (ili ne radimo) oblikuje svaki odnos.

Ponašanje istovremeno može biti i distanca, i granica i poziv. Ono pokazuje gde stojimo, koliko smo uključeni, koliko smo spremni da rastemo, koliko istinski brinemo ili nam je stalo.

U terapiji često svedočimo koliko ljudi iskreno žele da promene neke svoje obrasce ponašanja, da njihovi životi i odnosi sa drugima budu kvalitetniji, a ipak ostaju zaglavljeni ili zarobljeni u pričama o sebi, o drugima, o prošlosti.

Promena se, međutim, uvek događa u sadašnjem trenutku, u današnjem danu - kroz jedan izbor, samo jedan gest, jedan svesno drugačiji načinjen, odnosno svesno odabran korak.

Kontrola je često luzija za koju se često grčevito držimo. Jer jedino nad čim zaista imamo kontrolu jeste sopstveno ponašanje - način na koji radimo stvari i da li uopṣ̌te biramo da ih radimo.

I to nije malo.
To je jedini način na koji se priče pretvaraju u iskustvo, ljubav u sigurnost i poverenje, a dobre namere u stvarnost.

28/10/2025

Jedna od najvažnijih, nepravedno zapostavljenih tema jeste ona koja pojašnjava jednu od esencijalnih relacija, onu između oca i sina.

Ukoliko je muško dete imalo iskustvo življenja u porodici sa svojim ocem, ono se najpre ogledalo u njemu. Najvažnije mu je bilo da je viđeno, priznato i prigrljeno od strane svog oca.

Umesto toga, neretko su - pogotovo u našoj kulturi - dobili hladnoću i distanciranost, strogost, snažnu kritiku. Dobijali su i poruke da su „slabi“, „razmaženi“, „ne-muškarci“. Učeni su da emocije znače slabost, da se ranjivost mora sakriti, a nežnost ugušiti. Učeni su da pred autoritetom moraju da se povuku i da će svako ,,zauzimanje svog prostora" biti kažnjeno.

Neprimetno, izrasli su i odrasli u slomljene muškarce koji žive sa dubokom unutrašnjom ranom, krhkom slikom o sebi.

U odrasle muškarce koji danas ne mogu da budu muškarci svojim ženama, očevi svojoj deci; u svim onim neophodnim odraslim ulogama u kojima zaista treba da zauzmu ,,svoje mesto".

Muškarci koji ne umeju da prepoznaju svoje emocije, da kažu „trebaš mi“, koji ćute kad ih boli, koji ne znaju kako da budu bliski jer su naučili da ljubav boli.

Slomljena ,,muškost" ne nastaje od rođenja.
Ona se prenosi generacijama, sa dede na oca, sa oca na sina, iz tišine u tišinu.

Taj krug može stati.

Kada sin, sada odrasli muškarac počne da razumeva, vidi i isceljuje tu bol u sebi,
on może da prestane da nosi težinu svog oca. On prestaje da je prenosi dalje. Tada može da postane ,,drugačiji" otac. Onaj koji ume da grli. Koji ume da kaže: „Tu sam.“ Vidim te, volim te. Važan si. Otac koji zna da snaga ne znači odsustvo emocija, već sposobnost da ih izneseš sa prisutnošću i nežnošću. Onaj otac koji isceljuje sve naredne generacije. 💙

26/10/2025

Kada neko odluči da ode, prirodno je da nas preplavi bol.
U toj boli ponavlja se pitanje:
„Zašto?“
Dok iza njega često stoji misao:
„Zato što nisam bila dovoljno dobra da bi ostao.“

Ta misao stvara začarani krug sumnji i samookrivljavanja.
Toliko se zaglavimo u „zašto“, da zaboravimo da obratimo pažnju na kako.

Jer način na koji neko odlazi govori mnogo više od samog odlaska.

Govori o njegovoj emocionalnoj zrelosti, o poštovanju, o sposobnosti da zatvori krug bez uništavanja. Nečija laž ili obmana ne može umanjiti ispravnost onoga koliko si ti bio istinit u toj priči.

Način može biti rđav, i da zvoni godinama kasnije. Način može biti i tih, ali dostojanstven.
Može biti nelagodan, ali iskren. Može boleti, ali i pokazati zahvalnost za ono što su (dve) duše do tada delile, za ono što je postojalo.

Zato, ako ikada odlučiš da odeš -
neka tvoj odlazak ne bude odraz povrede,
već svesnog poštovanja prema onome što ste delili.

Jer način odlaska ostaje u sećanju mnogo duže od samog odlaska. Dostojanstvo ostaje tamo gde je iskrenosti bilo dom.

25/10/2025

U terapijskoj sobi su česta tema ljubavni odnosi i relacije. Nekada su odnosi među partnerima toliko toksični, da zaista podrazumevaju odsustvo svih zdravih granica, gotovo odsustvo dobrih namera.

Iako toksična ponašanja mogu dolaziti s obe strane, praksa će pokazati - i žene se umeju ponašati manipulativno i povređujuće - ova objava govori o onom suprotnom obrascu.

Usled zbira različitih faktora, muškarci u partnerskim odnosima nakon izvesnog vremena mogu manifestivati razne oblike toksičnih ponašanja: zahtev za izuzetno visokim stepenom kontrole svojih partnerki, snažnu ljubomoru, ignorisanje, usmerenost na sebe, različite oblike manipulacije. Nekada pravo nasilje, psihološko ili fizičko. Slabi muškarci postaju zlobni, uplašeni i često zlostavljajući, kao čin natkompenzacije fragilnog ega i zapravo duboke ranjivosti.

U terapijskom radu s muškarcima, često vidimo koliko je ranjivosti zapravo sakriveno iza besa i agresije, povlačenja ili snažne potrebe za kontrolom. To nikada nisu znaci „muškosti“ - to su zapravo znaci bola i povreda.

Iako nam razumevanje toksičnih obrazaca može olakšati prihvatanje istine jednog bića, ono nikako ne može biti dovoljno da prihvatimo nečije ponašanje koje nas ugrožava ili stavlja u različite potencijalne rizike.

Kada muškarac nauči da prepozna i izrazi emocije, da bude prisutan i da se poveže sa sobom, on postaje ono što je oduvek trebalo da bude - stabilna, nežna snaga. Snažni muškarci su zaštitnički nastrojeni, nežni su i puni ljubavi; tek tada moguće povezani u zdravoj ljubavi i bliskosti sa drugom osobom.

22/10/2025

Prepoznavanje sa nekim će se u životu desiti spontano ili iznenadno, i taj prekrasni trenutak će zasigurno bojiti čitav odnos...

Neko vreme.

Gotovo bez izuzetka, jer odrasli ljudi imaju tendenciju da funkcionišu na autopilotu, to će se desiti i svakom partnerskom odnosu. Tamo gde postoji organizacija svakodnevice, odnos po pravilu u nekom momentu mora krenuti po inerciji. Podrazumevanja, pretpostavljanja, očekivanja, nadanja... sve dok jednog dana ne osvestimo da se osećamo usamljeno, povređeno, nevažno.

Ljubav ne može sama od sebe da opstaje, samo zato što je osećamo, jer je tu. Lepa, velika, obuzimajuća, moćna. Ona ne hrani i ne neguje samu sebe. Ona je aktivno prisustvo, svakodnevno ulaganje u povezanost. Svesnost i uključenost. Mali gestovi i sitne pažnje, iskreni razgovori, zajedničko vreme i razumevanje stvaraju prostor u kom ljubav može da se razvija. Ne ponekad. I ne kada boli, tada je sve teże. Već svaki dan.

Moglo bi biti naporno? Pa nekad je naporno. Iziskuje vreme, energiju, posvećenost i rad na sebi. U moru svega tokom samo jednog dana, u previranju uloga, to je uistinu teško.

Ipak, ukoliko pustimo da se odnos dešava ,,sam od sebe", povezanost će izostati. Čak i najdublja osećanja mogu da gube na značaju ako su zatrpana svim drugim. Decom, poslom, roditeljima, sastancima, računima, brigama...

Važno je osvestiti signale koji upućuju na to da smo se udaljili.... doživljaj nepovezanosti, smanjena telesna bliskost, razdraženost ili povlačenje, površni razgovori ili nedostatak zajedničkih trenutaka... sve mogu biti znakovi da je vreme za upitanost nad sopstvenim ponašanjem, ali i odnosom.

U terapijskoj sobi najčešće svedočimo da je upravo nepovezanost ona koja ljude dovodi na psihoterapiju. Tada nužno izostaju i bliskost, poverenje, doživljaj zajedništva.

Ljubav se hrani svesnošću i prisustvom — kada smo zaista tu, usmereni na dobrobit odnosa; tu jedno za drugo. Ona jedino tada može da raste i jača. Kada se međusobom svesno biramo - i tako svaki dan. 💗

19/10/2025

O donošenju odluka i sagorevanju, naša Jelena. 💛

Zamislite sledeću scenu: ponedeljak podne, direktor sedi za stolom, imejlovi se gomilaju, telefoni zvone, gomile informacija se menjaju.

12/10/2025

Gotovo svakodnevno u terapijskoj sobi čujemo da neko pomene "overthinkovanje". Ljudi ga često opisuju kao naporan, iscrpljujući i naizgled smislen proces razmišljanja, koji se na kraju ipak pokaže kao – ne samo beskoristan, već i štetan.

Da bismo razumeli kako da ga prevaziđemo, potrebno je da se osvrnemo na njegove uzroke. Zašto uopšte razvijamo sklonost da previše razmišljamo?

Najčešći razlozi kriju se u našem detinjstvu i odrastanju:

▫️Nismo rasli u sigurnom i podržavajućem okruženju.

▫️Preuzimali smo odrasle obaveze prerano u životu.

▫️Osećali smo se povređeno i napušteno, bez obzira na trud.

▫️Strogo su nas osuđivali zbog pravljenja grešaka.

▫️Često smo morali da rešavamo stvari potpuno sami.

▫️Naše okruženje nas je navelo da verujemo da nikada nismo dovoljno dobri.

Zamislite sada dete koje odrasta u takvim okolnostima. Nije li pripadajuće da ono razvija obrazac da obimno analizira, pa i svaki korak do najsitnijeg detalja – kao način da preživi?

Problem nastaje kada, odrastajući, nastavimo da koristimo iste te mehanizme. Ono što nam je nekada pomagalo da se snađemo, danas nam donosi više štete nego koristi.

Zato je važno da lagano, sa hrabrošću i nežnošću zaronimo u svet deteta u sebi – kako bismo odraslom sebi omogućili smisleniji, kvalitetniji i lepši život. Tu smo za vas, ukoliko vam je potebna podrška u tome. 💛