04/11/2025
Postoje odnosi u kojima je ljubav prisutna, ali ne teče slobodno. Kao da se dve duše stalno dodiruju i povlače, pokušavajući da pronađu ritam disanja koji im oboma prija.
On želi bliskost odmah, da se stopi, da potvrdi da je voljen. Ona želi prostor, dah, da ostane svoja. On oseća da mu izmiče, ona oseća da je pritiska.
I tako nastaje emocionalna klackalica, pokret koji nikada ne miruje, već neprestano oscilira između straha od gubitka i straha od gubitka sebe.
U toj igri, svaka svakodnevna situacija postaje simbol nečeg dubljeg.
Kada on kaže: „Kad mi ti kažeš, ja prestajem da pušim“, u njegovim rečima ne leži samo odluka, već molba ~ „Reci mi da ti je stalo, pa ću biti bolji“.
A kada ona odgovori: „To je tvoja odluka, ne moja“, ona ne odbija da brine, već pokušava da zaštiti granicu između ljubavi i odgovornosti.
Kada joj on prigovori da stalno visi na telefonu, ne smeta mu ekran, već tišina između njih.
A kada mu ona kaže: „Ja tebe ne opominjem zbog cigareta“, to nije ravnodušnost, već vapaj da je prihvati takvu kakva jeste.
I tako, obične rečenice postaju front njihove neizgovorene borbe ~ između potrebe da se približe i potrebe da se ne izgube.
Njegov strah da će je izgubiti tera ga da je sve više steže, dok njen strah da će biti ugušena tera je da se sve više udalji.
Ono što on doživljava kao nedostatak ljubavi, zapravo je njen pokušaj da sačuva sebe.
Ono što ona doživljava kao pritisak, zapravo je njegov strah da će opet ostati sam.
U toj napetosti, oboje postaju umorni ~ ne od ljubavi, već od pokušaja da je kontrolišu.
Jer ljubav ne raste pod težinom očekivanja. Ona ne traži ni da neko prestane da puši, ni da neko spusti telefon.
Traži samo da se dvoje ljudi prepoznaju ~ ne kao projekti koje treba popraviti, već kao bića koja uče da budu zajedno bez uslovljavanja.
Promena počinje kada on prestane da traži potvrdu kroz nju i okrene pogled ka sebi ~ ne zato da bi joj dokazao koliko može, već da bi pronašao mir u sopstvenom disanju.
Tada njegovu potrebu da „spase“ zameni blagost, a njen otpor polako popušta.
Kada više ne mora da se brani, ona počinje sama da spušta telefon.
Ne zato što mora, već zato što želi da bude tu.
Tada klackalica staje.
I dvoje ljudi, prvi put, stoje jedno naspram drugog ~ ne iz straha, već iz slobode.
