Rudnik sreće, Andrije Kačića Miošića 60, Velika Gorica (2026)

14/02/2026

Tijelo često zna prije tebe.

Prije nego što kažeš da si dobro.
Prije nego što shvatiš da si pod stresom.
Prije nego što anksioznost dobije ime.

Ne šalje velike, filmske signale.
Šalje sitne, svakodnevne.

Stisnutu čeljust koju ni ne primijetiš.
Ramena koja su stalno malo gore.
Disanje koje rijetko ide do kraja.
Nemir u prsima bez jasnog razloga.
Težinu u želucu koja se pojavi „niotkud“.

I često čujem rečenicu:
„Nisam ja anksiozna osoba, ali…“
…pa slijedi dugačak popis onoga što tijelo već dugo nosi.

Anksioznost u tijelu često izgleda kao stalna pripravnost.
Kao da nikad nisi potpuno opušten/a.
Kao da nema pravog odmora, čak ni kad ležiš.

I to nije slabost.
To je način na koji tvoj sustav pokušava zaštititi tebe.

Ako se prepoznaješ u ovim znakovima,
možda tvoje tijelo ne traži da se „sabreš“.
Možda traži da staneš.
Da udahneš dublje.
Da ga napokon čuješ – prije nego što mora govoriti glasnije.

I to je već jako dobar početak.

Ako ti je ovaj sadržaj bio koristan,
lajkaj i podijeli s nekim kome bi mogao pomoći.

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦. 𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

10/02/2026

Briga za druge sama po sebi nije problem.
Problem nastaje onda kada se stalno događa na račun tebe.

Kad umor ignoriraš jer „nije vrijeme“.
Kad emocije guraš u stranu jer netko drugi ima veće potrebe.
Kad govoriš „nije problem“, iako u tebi već dugo jest.

Ovakav obrazac često izgleda kao snaga.
Pouzdanost. Dostupnost. Odraslost.
Ali iznutra ostavlja prazninu.

Jer vrijednost počneš mjeriti kroz davanje.
Kroz funkciju.
Kroz to koliko si korisna drugima.

A kad staneš – javi se krivnja.
Nelagoda.
Strah da ćeš razočarati, izgubiti odnos ili biti „sebična“.

Briga za sebe nije suprotnost brizi za druge.
Ona je granica iza koje briga prestaje biti zdrava.

Ako si se prepoznala u ovome – nisi loša osoba.
Naučila si preživljavati kroz davanje.

Ako ti je ovaj sadržaj bio koristan,
lajkaj i podijeli s nekim kome bi mogao pomoći.

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦. 𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

06/02/2026

Anksioznost ne mora izgledati dramatično da bi bila stvarna.

Ponekad nema napadaja, nema „okidača“, nema jasnog razloga.
Samo stalna napetost u tijelu.
Kao da si stalno malo ispred sebe.
Malo spreman/na.
Malo na oprezu.

Radiš. Funkcioniraš. Brineš.
Izvana sve izgleda „u redu“.

A iznutra – tijelo ne zna stati.
Mišići su napeti. Disanje plitko.
Misli stalno rade, i kad bi napokon trebale utihnuti.

Ovakva anksioznost često se ne prepoznaje jer nije glasna.
Ali troši. Polako. Svaki dan.

I ne prolazi sama od sebe, ne zato što nešto „krivo radiš“,
nego zato što se tijelo naviklo živjeti u pripravnosti.

Ako si se prepoznao/la u ovome – nisi slab/a.
I nisi sam/a.

Ako ti je ovaj sadržaj bio koristan, lajkaj i podijeli s nekim kome bi mogao pomoći. 😊

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦.
𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

03/02/2026

Granice se rijetko izgube odjednom.

One se izgube
kad stalno govoriš “može”,
a misliš “ne bih”.

Kad ostaješ još malo,
iako si već umoran/na.

Kad se prilagođavaš
da bi zadržao/la mir,
a iznutra ga polako gubiš.

Granice nisu nešto što postavljaš drugima.
One su nešto što počneš poštovati u sebi.

I ne izgledaju uvijek hrabro.
Često izgledaju kao nelagoda.
Kao zastajanje.
Kao prvi put kad ne objašnjavaš previše.

Ako danas osjetiš da stojiš na rubu,
to nije znak da si slab/a.
To je znak da si blizu sebe.

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦.
𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

31/01/2026

Ne u smislu plana.
Ne ciljeva.
Ne to-do liste.

Nego znaš li prema čemu ideš
kad zastaneš i prestaneš se dokazivati.

Mnogi hodaju godinama,
a zapravo samo bježe —
od tišine, od izbora, od sebe.

I nije problem što ponekad zalutaš.
Problem je kad ideš dalje
samo zato što ne znaš kako stati.

Smjer se često ne pojavi kao odgovor.
Pojavi se kao osjećaj.
Kao “ovo mi više ne odgovara”.
Kao “ovdje se gubim”.

To je već dovoljno da se okreneš.
Ne moraš znati gdje ćeš završiti.
Dovoljno je da znaš
gdje više ne želiš ostati.

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦.
𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

27/01/2026

Ne moraš znati što dalje.
Ne moraš imati priču spremnu.
Ne moraš ništa dokazivati.

Dovoljno je da dođeš onakav/na kakav/va jesi.
Umoran/na.
Zbunjen/a.
Tih/a.

Iz sigurnog mjesta stvari se same počnu slagati.
Misli se uspore.
Tijelo popusti.
Riječi dođu.

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦.
𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

24/01/2026

Dovoljno je da zastaneš.
Da primijetiš gdje si.
Da udahneš bez žurbe.

Snovi ne traže savršen trenutak.
Traže prisutnost.
Mali korak.
I malo hrabrosti da vjeruješ sebi.

Vrijeme nije neprijatelj.
Ono samo pokazuje što ti je važno.

A ono što je stvarno tvoje
ne kasni.
Samo čeka da mu se približiš.

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦.
𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

20/01/2026

Znaš li što ti je potrebno
ili znaš samo što se od tebe očekuje?

Možda znaš ispuniti zadatak.
Biti dostupan/na.
Odgovoriti na poruku.
Ne zakasniti.
Ne razočarati.

Ali kad se pitaš:
što meni sad treba?
— ostaneš bez odgovora.

Ne zato što si prazan/na.
Nego zato što si se navikao/la biti koristan/na.

Potrebe se ne nameću.
One čekaju.
A ako ih dugo ignoriraš, ne nestanu —
pretvore se u umor, napetost, tiho povlačenje.

Možda je vrijeme da prestaneš pitati
jesi li ispunio/la očekivanja.
I počneš pitati
jesi li bio/la u kontaktu sa sobom.

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦.
𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

17/01/2026

Kad se osjećaš iscrpljeno u odnosima,
obično si sebi postavljaš pogrešna pitanja.

Jesam li bio/la previše?
Jesam li trebao/la šutjeti?
Jesam li opet nekoga razočarao/la?

A rijetko se pitaš ova tri:

Je li mi ovdje sigurno biti ono što jesam?
Moram li se smanjiti da bih ostao/la prihvaćen/a?
Tko sam ja u ovom odnosu, kad se ne trudim?

Ova pitanja nisu laka.
Jer ne traže prilagodbu — traže iskrenost.

I možda neće odmah promijeniti odnos.
Ali će ti jasno pokazati mijenjaš li se ti zbog bliskosti
ili nestaješ zbog straha.

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦.
𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

13/01/2026

Osjećaš li sram zbog vlastitih granica?

Ne zato što si bezobrazan/na.
Nego zato što si naučio/la da je “dobra osoba” ona koja se ne zauzima previše za sebe.

Pa kad kažeš ne – osjetiš knedlu.
Kad se zauzmeš – dođe krivnja.
Kad se zaštitiš – imaš potrebu objasniti se do sitnica.

Jer negdje duboko stoji uvjerenje:
ako staviš granicu, netko će otići.
Ako ne popustiš, više te neće voljeti.

Zato radije šutiš.
Trpiš.
Pređeš preko sebe — i nazoveš to razumijevanjem.

Ali granice nisu napad.
One su iskrenost.
I prvi put kad ih postaviš, neće biti elegantno.
Bit će nespretno.
Glas će ti zadrhtati.
I bit će neugodno.

I to je u redu.

Sram ne znači da radiš nešto pogrešno.
Sram često znači da radiš nešto novo.

A to novo — često je početak odnosa u kojem više ne nestaješ.

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦.
𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

09/01/2026

Jesi li ti “nevidljivi pomagač”?

Onaj koji uvijek zna kako.
Koji se javi prvi kad treba riješiti problem.
Koji sluša, nosi, drži, smiruje.

Onaj kojem se svi obraćaju –
ali se rijetko tko zapita kako je njemu.

Ako si često taj:

vjerojatno si naučio/la rano da je sigurnije biti koristan nego tražiti

da se ljubav dobiva kroz funkciju, a ne kroz potrebu

da nema baš mjesta za tvoju slabost, umor ili ljutnju

I onda odrasteš u osobu koja sve može.
Osim stati i reći: meni je sad teško.

Nevidljivi pomagači često dođu na terapiju tek kad više ne mogu.
Kad tijelo počne govoriti.
Kad se iscrpljenost više ne da ignorirati.

Ako si se prepoznao/la — nisi slab/a.
Samo si dugo bio/la sam/a u toj ulozi.

A i pomagači trebaju mjesto gdje ne moraju pomagati.
Gdje ih netko vidi.

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦.
𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

05/01/2026

Nekome izgleda kao udarac.
Meni više kao probijanje.

Koliko p**a si bio “iza zida” vlastitih navika, tuđih očekivanja, onoga što se od tebe traži?
Koliko p**a si se prilagodio, stisnuo, zadržao sebe — da bi ostao “normalan”, “pristojan”, “mirniji”, “lakši”?

A onda dođe trenutak kad više ne možeš stati u to što si od sebe napravio za druge.
Ne zato što želiš praviti probleme, nego zato što želiš biti živ.

Ovo ne mora biti sila.
Može biti hrabrost.
Ne mora biti bunt.
Može biti autentičnost koja se više ne može skrivati.

Ponekad se ne radi o rušenju, nego o otvaranju.
O prostoru koji pravi mjesto za tebe.

Možda ova fotografija govori o trenutku u kojem prestaješ stati u okvir koji ti više nije mjerljiv.
Ne udaraš.
Izlaziš.

____________
𝐉𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐋𝐢𝐝𝐢𝐣𝐚 𝐏𝐚𝐯𝐥𝐢𝐤, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐢 𝐫𝐞𝐡𝐚𝐛𝐢𝐥𝐢𝐭𝐚𝐭𝐨𝐫, 𝐞𝐝𝐮𝐤𝐚𝐧𝐭𝐢𝐜𝐚 𝐩𝐬𝐢𝐡𝐨𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐬𝐤𝐨𝐠 𝐩𝐫𝐚𝐯𝐜𝐚 𝐭𝐫𝐚𝐧𝐬𝐚𝐤𝐜𝐢𝐣𝐬𝐤𝐚 𝐚𝐧𝐚𝐥𝐢𝐳𝐚 𝐢 𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐚𝐫𝐤𝐚 𝐭𝐞𝐫𝐚𝐩𝐢𝐣𝐞 𝐢𝐠𝐫𝐨𝐦.
𝐕𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢𝐜𝐚 𝐬𝐚𝐦 𝐑𝐮𝐝𝐧𝐢𝐤𝐚 𝐬𝐫𝐞ć𝐞, 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚 𝐳𝐚 𝐫𝐚𝐝 𝐬 𝐝𝐣𝐞𝐜𝐨𝐦, 𝐚𝐝𝐨𝐥𝐞𝐬𝐜𝐞𝐧𝐭𝐢𝐦𝐚, 𝐨𝐝𝐫𝐚𝐬𝐥𝐢𝐦𝐚 𝐢 𝐨𝐛𝐢𝐭𝐞𝐥𝐣𝐢.

Rudnik sreće

14/02/2026

10/02/2026

06/02/2026

03/02/2026

31/01/2026

27/01/2026

24/01/2026

20/01/2026

17/01/2026

13/01/2026

09/01/2026

05/01/2026

Address

Telephone

Website

Alerts

Contact The Practice

Shortcuts

Share

Category